Антоан де сент Егзипери је говорећи о Малом принцу, проговорио о учитељима. Посвета књиге, Леону Варту гласи:
Молим децу да ми опросте што сам ову књигу посветио одраслој особи. Имам једно озбиљно извињење: та одрасла особа ми је најбољи пријатељ кога имам на свету. Имам и друго извињење: та одрасла особа у стању је све да разуме, чак и књиге за децу.
...Ако сва та извињења нису довољна, радо ћу посветити ову књигу детету које је некад била та одрасла особа. Све одрасле особе су најпре биле деца.
Ми, учитељи, смо одрасле особе које су најпре била деца; са том разликом што наша вокација не дозвољава да одрастемо. Кажеш да си одрастао? Да ли знаш шта је ово? Шта ти видиш?
Показивао сам своје ремек-дело одраслима и питао их да ли се плаше мог цртежа.
Они су одговарали: „Зашто бисмо се плашили шешира?“
Међутим, мој цртеж није представљао шешир. Он је представљао змијског цара који је прогутао слона. Тада сам нацртао змијског цара изнутра, да би одрасле особе могле да схвате. Мој цртеж број 2 изгледао је овако:
Одрасли су ми препоручили да се оканем цртања змијског цара споља или изнутра и да се позабавим географијом, историјом, рачуном и граматиком. Тако сам у шестој години напустио сјајно сликарско занимање. Био сам обесхрабрен неуспехом свог цртежа број 1 и свог цртежа број 2. Одрасле особе никада ништа не схватају саме, а децу замара да им стално дају објашњења.
Учитеље никада не би требало да замара да дају додатна објашљења. Учитељи би требало да подстичу стваралаштво детета.
Одрасле особе воле бројеве. Кад им причате о неком новом пријатељу, никад вас не питају о оном што је битно. Никад вам неће рећи: „Каква је боја његовог гласа? Које игре највише воли? Скупља ли лептире?“ Него вас питају: „Колико има година? Колико има браће? Колико је тежак? Колико му зарађује отац?“ Тек тада сматрају да га познају. Ако кажете одраслима: „Видео сам једну лепу кућу од црвених цигала са геранијумом у прозорима и голубовима на крову…“ они нису у стању да замисле ту кућу. Треба им рећи: „Видео сам кућу од сто хиљада франака.“ Тада ће узвикнути: „Како је лепа!“
Исто тако, ако им кажете: „Доказ да је мали принц постојао је тај што је био диван, што се смејао и што је желео да има овцу. Кад неко жели овцу, то је доказ да постоји“, они би слегнули раменима и сматрали би вас дететом. Али, ако им кажете: „Планета са које је он дошао је астероид Б 612“ вероваће вам и неће вам даље досађивати питањима. Такви су они. Не треба им замерити. Деца треба да буду веома попустљива према одраслим особама. И треба да им праштају.
Ако нам већ деца праштају на одраслости, требало би сами себи да опростимо ако смо одрасли и да покушамо да се вратимо у детињство.
Аутор: Јелена Стошић
Извор: uciteljicajelenastosic.blogspot.rs