Кренули смо тог, наизглед обичног септембарског сунчаног јутра, сви ђутуре, да тата купи од шанера нове наочаре. Нико није вриштао у колима (па ни деца), а и сама куповина је, зачуђујуће, протекла мирно. Ок, то што се Оги укакио и окадио фенси стан продавца наочара сматрамо редовном појавом. Завршили смо куповину и сели у ауто, са идејом да одемо на доручак на реку. Мами је ово први излазак после дужег времена, па се мало и дотерала (то подразумева косу исфенирану док сви спавају и било шта што није тренерка и мајица), чак нашминкала. То се касније показало као не баш добра идеја јер смо Огија, побегавши постиђено из стана оних шанера, пресвлачили у колима, па је део садржаја његове пелене нeкако завршио на мамином челу. Но, то су мање више редовне ствари, а овде није реч о томе.
Дакле, с новим наочарима и већ помало нервозном децом стигли смо до реке. Избор места за доручак би нам некад, док смо били момак и девојка, обично трајао по пола сата. Сада је критеријум да ли се може сићи колицима и има ли одвојен део за непушаче. И хоће ли уопште да нас приме у овом саставу.
Услови су се испунили код првог сплава на који смо налетели. И ево како је то изгледало…
Наслов: Зашто више нећу ићи с децом у ресторан
Улоге: Мама, тата, Ања (2,5 године), Оги (2,5 месеца), конобар
Место збивања: Сплав-ресторан на Сави
Конобар: Добар дан! Изволите. Само да знате, гужва је, па ћете мало причекати ако желите доручак.
(бедан покушај да нас одговори, кад је видео у каквом се саставу приближавамо ресторану)
Мама: Нема проблема, сачекаћемо.
Конобар: Нема места на тераси, једино да седнете унутра.
Тата: (мумла себи у браду, али, кад је већ спустио колица низ степенице па преко воде, не пада му на памет опет да се пење и спушта у други ресторан).
Седамо за сто поред врата која воде на терасу и покушавамо да сместимо колица тако да ником не сметају.
Мама: Ања, седи љубави овде.
Ања: Али нећу туууу, нећуууу.
Мама: Добро мила, седи онда овде (показује на другу столицу)
Ања: Нећу, нећу, хоћу тамооо!
Мама: Добро! (подиже дете на изабрану столицу)
Мама и тата се смештају.
Ања: Ја сам гладнаааа!
Мама: Ево мила, сад ће чика да нам донесе јеловник. Шта ћеш ти да једеш?
Ања: Ја хоћуууу ницу.
Мама: Љубави, немају овде сланиницу, може ли чорбица лепа, са павлаком?
Ања: Не, хоћу ницу (силази са столице)
Наилази конобар.
Конобар: Изволите, шта желите?
Тата: Па имате ли мени?
Конобар: Тренутно су сви заузети, мораћете да сачекате.
Тата (додатно изнервиран): Добро! Шта нам препоручујете?
Конобар даје препоруку, мама и тата поручују, а за Ању – чорбица. За то време, Ања чучи поред столице за суседним столом. Мама баца поглед.
Мама: Не! Не једи то! (устаје подиже Ању која видно негодује)
Ања: Оћуууу тооооо!
Некако се смирује. Беба у колицима је све нервознија, тата мора да је узме.
Ања: Месе каки. (Мени се каки)
Мама и тата размењују погледе уз превртање очима.
Тата: Добро (даје мами бебу и води Ању у веце).
Беба се окреће ка мами тражећи да сиса.
Мама (конобару): Извините, имате ли неко скровито место где бих могла да га подојим.
Конобар: Па једино да одете до тоалета.
Мама (себи у браду): Иди ти у клозет да једеш…
Конобар: Рекли сте?
Мама: Ништа, ништа. Сешћу за онај сто у ћошку. (седа за удаљени сто и доји бебу)
Тата и Ања се враћају.
Мама: Је л какила?
Тата: Није! Неће.
Ања: Татааа, месе каки!
Тата: Ања, били смо и ниси какила.
Ања: А тата, а тата, укакићу сееее.
Тата (смирује се): Добро, идемо.
Тата и Ања одлазе. Конобар прилази столу.
Конобар: Ево чорбицааа, изволите.
Тата и Ања се враћају. Тата гунђа. Седају за сто.
Ања: Чорбицаааа!
Хвата се за кашику и просипа по мајици. Почиње да плаче. Тата вади резервну мајицу и пресвлачи је. Мама се враћа с бебом и оставља је у колица. Стиже храна за маму и тату.
Ања: Татааа, месе какиии!
Тата: Е баш ме брига, укаки се!
Мама (тати): Изведи је напоље, можда не може овде.
Тата устаје, на ивици нервног слома и одлазе. Ања цупка и кенка.
Мама: Чекајте! Ево вам кеса да покупите.
Тата се враћа по кесу, одлазе. Мама успева да отпије пар гутљаја воде, Ања и тата се враћају.
Тата (и даље на ивици нервног слома): Укакила се. Она се укакила.
Мама: (уздах) Ок, идемо.
Тата одлази до конобара да плати рачун, мама пакује ствари и одлазе.
На пола пута до кола…
Тата: Наочаре. Нема ми наочара.
Мама: Како? Па где си их оставио?
Тата: А откуд знам?! Идем назад да видим
Мама одлази ка колима с децом, Ања плаче. Пакују се у кола. Тата се враћа, без наочара.
Тата: Можемо ли нешто да се договоримо у вези са децом и ресторанима?
Мама: Може. Наредне три године, минимум.
Тата: Минимум.
Наравоученије: Ако излазите с децом, завршићете укакани и гладни. Упропастиће сваки одлазак у ресторан, биоскоп, куповину. А ипак, на крају дана, опет ћете се питати има ли на овом свету ико срећнији од вас и може ли се толиком снаго волети нешто још осим онога што сте себи родили…
A. Ц.