Blogerka i majka dvoje dece napisala je tekst u kojem je objasnila zašto više neće od svog supruga tražiti pomoć u kućanim poslovima.
„Juče bio sasvim običan dan. Ustala sam, istuširala se, spremila i probudila klince. Odvezli smo decu u vrtić. Radili smo čitav dan, pokupili decu posle posla i odvezli se kući.
Suprug je odveo našeg dvogodišnjaka da vidi pse. Ja sam skinula bebinu jaknu, skinula svoju i odložila ih na plakar. Takođe, stavila cipele u plakar (obećavem da je sve što spominjem važno). Otišla sam se da se presvučem i povela bebu sa sobom. Vratili smo se, a potom sam pospremila razne papire i budalaštine s kuhinjskog stola. Kad sam završila, beba i ja smo otišle u dnevnu sobu da se igramo.
Tada je sve počelo. Suprug se vratio iz podruma s klincem, skinuo mu patike i jaknu i spustio ih na kuhinjski sto. Onda je doveo malog u dnevnu sobu i otišao da napraviti užinu sebi (da, tako je, dobro ste pročitali – otišao je SEBI da napravi užinu, ne detetu). Tada sam to izgovorila. Rekla sam: „Možeš li da mi olakšaš i staviš Heidenovu jaknu i cipele u plakar, bar?“
Možeš li mi pomoći… Odjednom mi je ceo život koji sam provela s mužem bljesnuo pred očima. Možeš li mi pomoći i…
…skloniš detetovu jaknu?
…doneseš flašicu s mlekom?
…opereš svoj tanjir?
…staviš cipele u plakar?
…izbaciš smeće?
…spakiraš stvari?
Odjednom je sve bilo jasno. Ovo su bile potpuno pogrešne reči. On mi nije pomagao. On je odrasla osoba, moj partner. I tada sam glasno izgovorila: „U stvari, možeš li samo to napraviti? To nije olakšavanje, ni pomaganje.To je samo sklanjanje detetovih stvari.“ Nije ništa rekao, ali je sklonio jaknu i patike.
Tada sam odlučila da više ništa nikad ne zamolim muža, osim kada mi zaista učini neku uslugu, kao recimo da ubije ogromnu bubu. A evo i zbog čega sam to odlučila:
To umanjuje njegovu vrednost
Moj suprug je odrasla osoba, u potpunosti sposobno ljudsko biće. Ne bi trebalo da ga gledam kao svog pomagača ili asistenta ili nekog kome su potrebna moja uputstva da bi bio koristan. Ako je potrebno da mi učini nešto čega nije sam svestan, reći ću mu. Ali to nije usluga meni. To je ono što treba da uradi u kuću kad se nema vremena. Kad god je on zatražio da mu dodam nešto, nikada nije ispalo kao da je to za njega. Ja nisam njegov asistent, a ni on nije moj.
Ne želim da budem odgovorna za sve
Organizirano i sređeno domaćinstvo nije isključivo moja odgovornost, a isto tako nisu ni čista, nahranjena i obučena deca. Nije isključivo moj posao da o svemu tome vodim brigu. Do sad sam, tražeći da MI pomaže svaljivala sve na sebe. Postoji mnogo stvari koje bih volela da su samo moje: jahta, skup automobil, uređaj koji slaže i pegla odeću umjesto mene… Ali posebna odgovornost za održavanje kuće i naše dece nije jedna od tih stvari. Želim samo 50 posto toga.
Ne želim svojoj deci da dam loš primer
Ne želim da moji dečaci odrastaju misleći kako su spuštanjem daske na šolji učinili svom partneru neku vrstu usluge. Ne želim da misle kako zaslužuju neko posebno priznanje ako iznesu smeće ili stave jaknu na svoje mesto.
Ne želim da to utiče na naš odnos
Moj suprug je pre svega moj partner. On je moja druga polovina. Možda ne radimo stvari na isti način, ali zajedno idemo ka ostvarivanju svog cilja, a to je zdrava i sretna porodica (i koliko-toliko čista kuća). Ne želim izigravanje šefa svom mužu. Takođe, sigurno ne želim da on misli kako mu je zaduženje da meni pomaže, jer nije. Njegov zadatak je da bude dobar otac i moj suprug. I ubica buba.
Tako da, sledeći put kad bude na nekoliko dana ostavio odeću na veš-mašini, umesto da ga zamolim da „mi pomogne” lepo ću mu reći da skloni to s mog puta.“
Izvor: Cafe.hr