Коментар пише Јован Павловић
Савремено образовање, као пуки прилепак економије неизоставно МОРА да се често и наврат-нанос мења у складу са актуелним захтевима послодаваца. Свима је јасно да је образовање онако како је осмишљено и реализовано у претходних 200 година коначно на издисају. Но, зачуђује што је стандардизација заправо концепт из златног доба индустријског капитализма, односно Фордизма, када је за свемоћно ТРЖИШТЕ било довољно произвести две различите марке аутомобила, да би се код узорног и орног купца осигурао привид избора. Производна трака природно изискује и стандардизацију опреме, радног времена… и на крају – самих људи.
Данас је тржишна ситуација далеко комплекснија. Размажени потрошач има свој „јединствен укус“ па производња мора да свакодневно ослушкује хировитост купца који за свој новац заправо жели нешто попут идентитета који му непрекидно измиче. О стандардизацији као превазиђеном концепту нема ни говора. Сами Американци муку муче са својим актуелним курикулумом у основној школи, који је подбацио на свим пољима, те захтевају промене, промене, промене…
Ми каскамо за белим светом (често без разлога, и управо стога и стичемо епитете грла са копитама), те МОРАМО да прођемо све претходне етапе и одбачене рецепте, јер тако „учимо“ од најбољих. Лоша страна је што се овакво „учење“ плаћа дебелим кредитним задуживањем са једне стране, и убијањем сопственог креативног потенцијала са друге стране. Ситуација се мења свакодневно и у великим светским образовним системима, тако да „сигуран рецепт“ не постоји, осим рецепта за зараду оног ко продаје овакве концепте онима који су спремни да за њих плате.
Коначан одговор:
Наставници стандардизацијом „добијају“ лакши систем контроле од стране система и једноставнију могућност замене у случају „квара“, тј, уколико се не придржавају стандарда, што додатно јача ионако изузетно централизован систем и умањује ионако минорну улогу самог предавача.
Ученици стандардизацијом добијају некакву илузију да су „за своје паре“ добили одређену килажу знања која треба да буде гарант такозваног „успеха“ на тржишту. Искрено, у данашњим климавим околностима финансијски успех не може да гарантује ништа и нико, барем не у образовању. Образовање може да формира човека, али не и „успешног“ предузимача, чему се заправо тежи. Оно што је сигурно је да на једној страни полако али сигурно губимо битку у развоју повољнијих услова за формирање људи, а на другој страни не добијамо очекиван број успешних предузимача, барем не са дипломом.
Родитељи добијају још једну „батину“ којом могу до миле воље да клепећу по образовању када се уморни и бесни врате са свакодневног диринчења у „реалном“ сектору. Уколико им се не допада колега или предмет или комплетна школа, зависно од расположења, добродошли су да сада потегну и неиспуњену стандардизацију као додатни аргумент у борби за напредније друштво, које образовање евидентно кочи… А ситуација је заправо фундаментално другачија. Ни један друштвени сегмент не би функционисао ни приближно тако добро као образовање, да је претрпео и најмањи део савременог доживотног експериментисања без икакве одговорности. Српско образовање је по свим мерилима најфункционалнији сектор, а уколико узмемо као критеријум и величину финансијског улагања од стране државе, залазимо на терен научне фантастике…