Malo se priča o lepim stranama bračnog života i roditeljstva. Mnogo se priča o odgovornostima i nedostatku novca za podizanje dece.
‘Videćeš kad se udaš i dobiješ dete! Uživaj dok možeš!’ Koliko puta li sam čula tu rečenicu pre nego što sam se zaista i udala! Zapravo, čestitam samoj sebi što sam se osmelila na takav korak, uprkos pričama iskusnijih o nimalo zabavnoj sudbini koja će me zadesiti nakon utamničenja u zatvoru zvanom ‘Brak’. Srećna okolnost zaljubljenosti je što ne haje ni za komentare, ni za predviđanja, inače teško bi se iko odlučio da stane na ‘ludi kamen’ slušajući pojedina iskustva onih koji su se ‘upecali’. Brak je postao izvor inspiracije za ljude željne šege. Slika koja može da se stvori iz viceva o braku izgleda otprilike ovako:
Žena udruženjem u bračnu zajednicu dobija ulogu sobarice, kuvarice, nema vremena za sebe, ne može više da putuje kad dobije decu, vezana je za kuću kao okovima. Muž joj ništa ne pomaže, dođe joj kao još jedno dete. Njen debeli, ćelavi muž će izgledati bolje od nje kad ostari, dovoljno je da poseduje šarm i biće glavni baja iz kraja. Život domaćice ostaviće trag umora na njenom licu i telu koji nikakva šminka neće moći zamaskirati. Bolje bi joj bilo da se udala za bogatog, jer ljubav ionako ispari u realnosti života.
Ni muškarci sa njihove tačke gledišta nisu mnogo bolje prošli. Muškarac dirinči na poslu od jutra do sutra kako bi prehranio svoju porodicu. Kad plati račune i žena mu pokupi ostatak plate, nema ni za pivo. Žena mu stalno zvoca, od nekadašnje lepotice pretvori se u džangrizavog akrepa. Kad se vrati kući, posle napornog radnog dana dočeka ga nervozna sa plačljivom decom, tako da ne može kao čovek ni da se odmori. Mala deca izrašće u veliku brigu, koja će postati mašina za usisavanje para.
Posle se žalimo kako ima sve manje dece i kako mladi sve kasnije uplovljavaju u bračnu luku. Malo se priča o lepim stranama bračnog života i roditeljstva. Mnogo se priča o odgovornostima, nedostatku novca za podizanje dece. Sve je to u redu. Samo što svaka medalja ima dve strane.
Niko ti ne kaže kada dobiješ dete da ti putovanja više neće biti toliko bitna kao pre, jer se nalaziš na najvažnijem putovanju svoga života. Putovanje koje te uči da budeš odgovorniji prema sebi, svojoj porodici i ostatku sveta. Koje te čini ispunjenijim, jer imaš cilj za koji živiš. Na kome učiš kako da izvučeš maksimum iz svoje ličnosti i budeš bolji čovek. Najlepši provod će ti biti otkrivanje radosti u svakodnevnim sitnicama sa tvojom decom. Sva životna nezadovoljstva prouzrokovana nedostatkom novca/slobodnog vremena/sna nestaju kada ti se dete razboli, makar imalo samo temperaturu. Tad te istinitost rečenice ‘da smo samo živi i zdravi, ništa nam više ne treba’ pogodi poput groma. Sjajna svetla niti jednog grada ne mogu zaseniti sjaj u očima tvoga deteta, dok radoznalo otkriva divni svet koji ga okružuje.
Zato što su rodile oči koje će ih uvek posmatrati sa ljubavlju i u čijem će odrazu stalno biti lepe. Uvek me gane istinita priča o jednom malom dečaku, kome su se deca rugala kako ima ružnu mamu, koja pri tom i nije mnogo pametna. ‘Pogledaj kakva ti je mama! Vidi na šta liči!’, dobacivali su mu. Šta im je on odgovarao? ‘Meni je moja mama najlepša i najbolja na svetu, jer je jedina koju imam.’
Sretni li smo mi roditelji, što imamo ručice koje nas sa radošću grle! Srca koja nam opraštaju ponašanje od koga se stidimo, čak i kad sami sebi ne možemo da oprostimo. Ljubav koja nam ne da da posustanemo i predamo se kad nam breme materijalizma postane preteško. Naše male zvezde vodilje koje nama odraslima, zalutalim u lavirintu hedonističkog sveta u kome se meri šta ko ima i tamo gde pretiče, opet nije dovoljno, obasjavaju stazu po kojoj treba da idemo ako želimo bolje sutra za našu decu.
Napisala: Svetlana Radojčić
Izvor: mojpedijatar.co.rs