Да ли је измакнута столица професорки током часа граница иза које више ништа неће бити исто? Вероватно јесте јер реакција није изостала – много колегиница и колега је променило профилну слику на друштвеним мрежама у част солидарисања с пониженом наставницом.
И? Сви наставници широм земље су сутрадан дошли на наставу, уредно одржали своје часове, додуше, можда су више пазили ко им стоји иза леђа, јер се ово „не сме никад више поновити“.
Сви врло добро знамо – случај из Трстеника није нити прво, нити последње унижење и физички напад који просветни радници доживљавају. Међутим, једина заједничка нота досадашњих штрајкова је тражење повишице.
Нема сумње да бедне плате наставника нису довољне и да представљају више милостињу него зараду за сваког ко је четири године свог живота издвојио за студирање нимало лаких факултета, да не помињемо чињеницу да и ако се догоди неко повећање зараде, то на крају буде још бедније него да није ни тражено, али мислим да полако постаје јасно да је то најмањи проблем с којим се просветари суочавају. Тек када се деси нешто овако скандалозно, појави се захтев да наставници добију статус службеног лица. Зар није могло раније?
А зашто се нико не чуди како се ово десило? Или још боље, зашто је ово ко зна који снимак малтретирања професора који деца направе, па буде неколико дана буре и све се заборави до наредног скандала?
Рекла бих да је то управо зато што се у штрајковима углавном траже повишице без других, много важнијих ствари. Плату, такву каква је, професори очекују чим су пристали да раде у школи. И они који никад нису одржали један једини час знају да су плате наставника јадне. Понижења и малтретирања нису очекивани део посла и онај ко потпише уговор (макар и на одређено), не може сматрати да је нормално да на часове долази у панцир-кошуљи, а чини се да треба.
До овог дна се стигло и баш зато што давање и закључивање оцена годинама представља пијацу више него школу, што сваки родитељ може да дође и прети и захтева шта, како и кад ће наставник његовог анђела да пита. Баш зато што и ђаци који псују наставнике, уништавају имовину, малтретирају другу децу на крају године имају примерно владање, баш зато што наставници ћуте, зато се ово све дешава.
Зато што се пристаје на поклањање оцена, дакле на лаж, свакодневно. Наставници на своју одговорност, својом руком упишу, потпишу и овере, дакле слажу, да је дете знало за четири кад је било извесно да ће пасти на поправни. На поправни, који је постао таква реткост да се на прсте једне руке могу избројати понављачи, а камоли избачени из школе.
Зато што се не буне против бесмислених правилника који наставнику везују руке.
Зато што је много оних који неће да се замере колеги који је „замолио“ за неко дете, а камоли дететовом родитељу, па и самом детету.
Зато што нико не жели да има проблематично дете у школи годину дана дуже (нити да понављача пребаци колеги који наредне године треба да га прими у свој разред, могао би се колега наљутити?), па и деца која у школу долазе рекреативно завршавају разред са врлодобрим успехом. Зато ни деца ни родитељи који уђу у школу немају осећај да су ушли у установу у којој постоје правила.
Зато што се ћути на вршњачко насиље. Жмури се на вапаје родитеља, сви знају ко су ти који малтретирају, али „ја не васпитавам туђу децу“.
Зато што само ретки проговоре о наркоманији по школама и дилерима по школским двориштима.
Зато што наставници који раде како треба „покривају“ оне који не раде, оне који касне на часове и долазе неспремни и који децу вређају, па зато ни први ни други више немају ауторитет.
Зато што се зна ко је чији родитељ и с којим од њих није паметно свађати се.
Зато што се попушта. Зато што се ћути.
Зато што директори неће проблем са Министарством нити сусрете с новинарима, зато што примају на рад и најгоре, нарочито ако их неко „замоли“, зато што постоје механизми и казне који се не користе у страху (не знамо од кога и чега, али страх је увек ту), јер би на крају крајева школа могла да осване у новинама по лошем, па се у име тога ћути и толерише оно што не би смело. Корак по корак, стигли смо до литице и суноврат је једини известан.
Када би једном били једногласни, када би једном заурлали „НЕ!“…
НЕ на недозвољена понашања!
НЕ на захтеве за бољом оценом!
НЕ на малтретирање деце и професора, уместо што се плаше, слежу раменима и праве се да нису видели оно што сви знају, можда би се и њихов и ауторитет школе полако вратио.
НЕ, али то не нам не треба на Фејзбуку.
Систем је недвосмислено труо, не само просветни већ целокупан, али враћање на колосек мора однекуд почети. Да ли ико верује да је почетак промењена профилна фотографија?
Аутор: Маја Бугарчић