Много се последњих дана пише и говори о новом Закону о уџбеницима који, уз још неке измене, доноси једну која је привукла највише пажње. А то је увођење комплета националних уџбеника које ће моћи да припрема и издаје само Завод за уџбенике.
Они мало слабије обавештени овакву промену славе, верујући да су нашој деци до сад уџбенике писали странци, а да ће сад то бити у рукама државе. Реалност је битно другачија, а можда најбоље појашњење дао је редитељ Иван Јовић. Његов текст преносимо у целини, у наставку.
”Пре него што се удубимо у нове чланове Закона о уџбеницима, морамо поставити једно једино питање:
Зашто уопште нови закон? Шта тачно није ваљало до сада?
Имамо уџбенике. Имамо прописане наставне планове и програме. Имамо државне комисије које их строго одобравају. Имамо механизме контроле. Имамо деценије праксе. Па шта није функционисало?
Да ли то значи да уџбеници који су двадесет година у настави — и које су одобравале државне институције — немају национални идентитет? Ако је тако, ко је за то одговоран? Издавачи? Или можда они који су писали програме? Или они који су одобравали књиге? А ко су ти? Па држава.
А сада, по истој тој држави, крива је — конкуренција.
Уместо да призна да је пропуст у стратешком управљању образовањем, држава доноси Закон којим кажњава све који су радили по њеним правилима — јер су, гле чуда, књиге „непогодне” за очување националног идентитета.
Уместо да се уради анализа квалитета уџбеника, анализа њихове примене у пракси, анализа онога што је наставницима заиста потребно, држава уводи „уџбенике од националног значаја”. Али не за све предмете — само за оне где може да се убаци „системска порука”. Тако онда добијамо да математика или информатика нису од националног заначаја за нове гененерације којим год словом их обележавали.
Ко губи, а ко добија?
Под параваном националне бриге, Закон заправо враћа на сцену једног старог играча: Завод за издавање уџбеника који је, иако је имао све ресурсе, најјачу стартну позицију, највећу мрежу, најдужу традицију — ипак изгубио тржишну трку.
Зашто?
Јер је, уместо у квалитет и уџбеник окренут учионици, улагао у самозадовољну бирократију и архаичан приступ настави. И док су приватни издавачи непрестано прилагођавали садржаје, слушали повратне информације наставника, мењали и развијали дидактику, државни издавач је чекао да му неко поново направи терен.
И ето га — направљен је. Законски. Нећемо више да губимо тржиште — укинемо тржиште.
Како изгледа пораз у наставку?
Ово је као када имате дете које, и поред свих тренера, теретана и школа, није успело да постане фудбалер. А онда му купите цео клуб, изгласате правило да само он сме да игра, направите национални стадион и све прикажете као бригу за „националну школу фудбала”.
Тако сада држава, уместо да се запита зашто државни издавач није могао да на отвореном тржишту понуди бољи производ, затвара цео систем и доноси закон којим му фактички гарантује монопол.
Јер ако уџбеник није добар, уместо да га поправимо — забранимо све остале.
Ко пише програме? Ко одобрава књиге?
Да поновимо: ниједан издавач у Србији не пише уџбеник ван оквира државног наставног програма. Комисије државних тела контролишу сваки уџбеник до запете. Министарство просвете има апсолутну контролу. И онда, на крају, кад уочимо да „националног идентитета нема” — уместо да се упитамо ко је 20 година пропустио да га у програм унесе — ми укинемо конкуренцију.
То је као да кривите грађевинара што је радио према погрешном пројекту инжињера ког му је послала држава.
И зато је овај Закон мање о деци, а више о контролисању наратива. И о парама. Јер кад нема конкуренције — цена се не мора правдати. Квалитет се не мери. А уџбеник одједном постаје полигон за идеолошке вежбе.
Дакле, шта овај закон заправо ради?
Не унапређује квалитет уџбеника — јер не укида суштинске проблеме у програмима и настави.
Не чини образовање доступнијим — јер је систем већ годинама бесплатан за већину ученика.
Не уводи национални идентитет — јер ако га нема, то је кривица оног ко је писао програм.
Уводи монопол — на издавање, дистрибуцију, контролу и поруку.
И зато се мора питати: ако је држава до сада имала сва овлашћења, па опет није успела да формира систем квалитетних, национално одговорних уџбеника — зашто бисмо сада веровали да ће то успети под још већом контролом, без икакве конкуренције?
Јер у добром систему књиге се такмиче квалитетом, а не политичким параграфима.”