Није лако имати Ванду у комшилуку. Чак и кад ти на ову врућину донесе сладолед који је сама “са ових 10 прстију” замутила и лично у фриз турила.
Данас беше тај дан за домаћи сладолед који је требало да ме олади пре него што ме Ванда усијала. У ствари, џаба што је сладолед био ладан, кад је она усијана стигла до мене и дигла ми температуру собе својом вриском.
„А он, ако хемијском не пређе задатак – ћорак бод! А они твоји могу да ОДШТАМПАЈУ погрешан задатак, а? То ником ништа?”
Као и обично, пошто дуго не дежурам на завршним испитима, немам благе везе о чему прича. Знам, додуше, да јој млађи син полаже ових дана. Знам и да су “моји” увек кривци за (не)успехе њене деце, али данас баш благе везе нисам имала…
Наравно да сам покушавала да је умирим, да похватам све шта хоће да ми каже, али ми је лакше било да снимим шта је рекла, па да прекуцам овде, јер њено “полако” изгледа исто као и нормално. “Нормално” = вриштање по мојој соби или кујни, зависи где ме затекне. Данас ме затекла у дневној.
“Ајд јуче што је тест из српског био тежак, њему боље иде инглиш, знаш, због игрица…”
“Знам”, кажем, а мислим како боље да прећутим којим фондом енглеског баратају њени синови, чула сам их како изговарају све енглеске псовке, а богме, и српске преведене на тај “инглиш”.
Моја драга комшиница наставља увек, климала ја, говорила или ћутала, миндеђ јој:
“Усред испита из математике данас, кажу да је диша ушетао у салу где су полагали и рекао да додају неку нулу негде у једном задатку. Еј, нулу да додају! Заборавили да је упишу они што су смишљали тест! Исти они што су мом старијем сину одузели бодове што је имао вишка нула у три задатка прошле године! Кажу, ко на том задатку не дода нулу приликом израде, имаће нула бодова за тај задатак! Па, је л’ то поштено? Сад сме да се допише нула? Ај што овај мој није запамтио у ком задатку то треба да се дода, па уписао нуле у свим задацима, за сваки случај, ионако с нула бодова пролази на завршном. Него, ОНИ смеју да погреше, а моје дете јок?”
“Добро, Ванда, живи људи греше, поткраде се грешка у штампању…”, покушавам да “спустим лопту”.
“Опет их браниш!? То је зато што си просветар, па си навикла да слушаш све шта ти се каже, никад не мислиш својом главом! Ех, да могу да ти преспем мало своје памети, друкче би ти размишљала! Није ни чудо што ће неуропсихијатрица да вам буде министарка, вама такав неко и треба!”
Упс, добих и то по носу, а сладолед се већ почео топити…
“Имам и за супервизоре да ти кажем”, наставља ти моја Ванда, најупућенија особа на свету што се просвете тиче…
“Полагао наставник Пера за супервизора… ма, како, који Пера? Онај што уме да се пицне баш, искомбинује жуто и љубичасто па изгледа као наш онај папагај што су га деца турила у супу ономад… ма, није сад ни важно, кад не знаш. Битно је да је тамо на том супервизорском испиту добио задатак да СВОЈИМ ТЕЛЕФОНОМ сними отварање и затварање неких кеса. И Пера снимио те кесе, али грешком послао министарству снимке своје последње рибе, оне црнке, са великим грудима! И каже, није положио како да убрише снимак, па сад не зна хоће ли га неко тужити за то, али се мисли, можда и ОНИ воле да гледају такве снимке, па ће га изабрати за најсупервизора. Како, “нема најсупервизора”? Па што онда полажу тај испит?“
Како нисам имала одговоре на та питања, само сам чекала да заврши, па да бацим онај растопљени сладолед.
“И још да ти кажем за сутрашњи испит: Моје дете тело да полаже физичко као тај изборни, али му рекли да не може. Знаш да му биологија и географија не иду, као ни остали предмети. Предложила сам му да полаже историју, то се ионако мења, па ће можда, док прегледају, његови одговори бити тачни! Каже ми дете да сам најпаметнија мама, али, ја то знам већ. Сав је на мене, љубав мајкина!”
Кад је отишла, бацим ону кашу од сладоледа, седнем, укључим климу на 19, да се охладим од прича, па укључих свој телефон, побрисала све снимке који могу да ме компромитују. Ако будем супервизор, да не пошаљем министарству комшију Ђуру како, го до појаса, коси мој травњак.
Што је сигурно – сигурно је!
Пише: Ивана Бошњак Бошњак