Kako je jedan beskućnik u Briselu uspeo da promeni život lekaru koji nije uspevao da nostrifikuje diplomu i postigne sve ono što u Srbiji nikad nije mogao.
Mislio sam da ću sa završetkom Medicinskog fakulteta te davne 2000. godine biti presrećan jer ipak nije bilo lako u roku završiti fakultet tih devedesetih godina prošlog veka. Prevario sam se. Tek sam kasnije uvideo da je to bilo najveće razočaranje jer očekivanje da ću kao mladi lekar započeti usavršavanje i raditi ono za šta sam učio – bila je zabluda.
Odlučujem da odem u Zapadnu Evropu i da pokušam u nekoj stranoj zemlji koja će mi možda dati šansu za rad i učenje. Da bar probam, da se ne bih kajao kasnije. Uspevam da dobijem vizu i stižem u Belgiju bez znanja jezika. Bio sam presrećan kada sam uspeo da pronađem jeftin i pristojan stan na blizu centra Brisela, ali mi nije trebalo puno vremena da ukapiram da u razvijenoj Evropi najjeftiniji stanovi i jesu u centru grada, a da se sve ono što vredi nalazi na periferiji, desetak kilometara od centra.
Počinje intenzivno učenje jezika i traženje mogućnosti da mi se prizna diploma Medicinskog fakulteta. Došla je i ta 2002. godina, jezik sam uspešno savladao ali nisam uspeo da savladam zid na koji sam nailazio prilikom traženja mogućnosti za priznavanjem diplome. Tada sam počeo da se lomim i razmišljao da se ponovo vratim u Srbiju jer ipak nisam toliko godina studirao da bih radio nešto drugo.
I upravo u to vreme u zgradi gde sam živeo, vlasnik izdaje jednu sobu osobi koja većinu svog vremena živi na ulici sa svojim psom.
Pustio je dugu kosu i bradu i uglavnom je imao prljavu garderobu na sebi. Bio je krupan i visok sa izrazito plavim očima. Zvao se Frank.
– Doktore, možeš li mi dati dva evra za pivo, reče mi Frank jednom prilikom.
Dao sam mu…
Sutradan ponovo sretnem Franka: „Dobar dan, doktore. Kako ste?
Ja mu odgovaram: „Molim te, nemoj da me zoveš doktore.“
– Pa kako? Meni su rekli da si ti doktor.
– Jesam lekar, ali čim nemam dozvolu jer mi ne priznaju diplomu, onda nisam. – odgovorio sam mu ko iz topa. Frank je samo ćutao.
Sutradan po povratku u stan vidim jednu ceduljicu: „Dragi doktore, povodom priznavanja vaše diplome sutra imate zakazano u 14 časova sa gospođom E.E. na dole naznačenoj adresi.”
I sada dok ovo pišem vidim taj list papira. Počnem nervozno da ga tražim, nema ga, čekam ga do 2 ujutru, ne dolazi do njegove sobe.
Sutradan u 13 časova odlučujem da odem do E.E.
Dolazim do kuće naznačene na adresi, njeno ime stoji obeleženo na vratima. Zazvonim jednom veoma diskretno i jednim delom sebe možda i poželim da se vrata ne otvore, jer kako je moguće da mi jedan ,,klošar’’ omogući sastanak sa vrlo cenjenim hirurgom.
Vrata su se na sreću otvorila i osoba koja ih je otvorila tihim tonom je izgovorila: „Dobro došli, doktorka vas očekuje”.
Da je mogla zemlja da se otvori sigurno bih skočio.
Saslušala me je i već sutradan sam imao zakazano sa dekanom i predsednikom komisije za dodeljivanje specijalizacije iz hirurgije. Nostrifikacija, tj. jedan ogroman ispit provere mog znanja zakazan je za tri meseca, svake srede asistiram E.E. u privatnoj klinici za šta sam adekvatno plaćen. Da mi je rekla da joj ja plaćam, plaćao bih.
Život mi se izmenio iz korena. Ali mesecima nisam spavao više od pet sati jer Franka više nisam video. U slobodno vreme sam tumarao ulicama Brisela tražeći ga.
Posle tri meseca uspevam da nostrifikujem diplomu i dobijam specijalizaciju iz hirurgije. I tako posle pet meseci, jedne srede, tokom jedne operacije sa E.E. uspevam da je upitam: „Meni je Frank pomogao… pokušavam da ga nađem ali ne uspevam. Ko je on, u stvari?”
E.E. mi je tihim tonom odgovorila: „Frank, njegov otac, deda i pradeda potiču iz jedne vrlo ugledne belgijske porodice. Svi su po profesiji arhitekte. Frank je imao porodičnu nesreću i u udesu je izgubio svoju suprugu i dete. Tada je uzeo svog psa i otišao iz kuće. Niko ga nije video pet godina. Kada se pojavio na vratima kod mene zamolio me je da vam pomognem. I iz ljubavi prema njegovoj porodici to nisam mogla da odbijem.
Prošlo je osam godina od tada, završio sam sa najboljim ocenama hirurgiju u Belgiji i Francuskoj.
Radio sam u najeminentnijim bolnicama specijalizovanim za transplantaciju organa. Postavljen sa šefa urgentnog dela hirurgije. Sve ono što sigurno ne bih ostvario u Srbiji, ostvario sam kao stranac u Evropu.
Franka nisam više video do 2012. godine. Prolazeći pored jedne vrlo prometne ulice u Anderlehtu krajičkom oko zapazim Franka sa dugom sedom kosom kako se niz stepenice spušta u metro. Zaustavljam auto na sred ulice i trčeći ulazim u metro. Čujem zvuk odlazećeg metroa i nadam se da je to metro iz suprotnog pravca. Prevario sam se, Frank je i tada uspeo da nestane.
U životu nikada ne znate ko je ko i ko vam može pomoći. Ako ne možete pomoći nemojte odmoći i nemojte nikada omalovažavati bilo koga pa onoga koji spava na ulicu.
Meni se život promenio kada mi je jednog takvog Bog sami poslao.
Frank, hvala ti, neću te nikada zaboraviti.
Dejan Izgarević – Brisel
Izvor: Politika