Сваки просветни радник је помало и родитељ, и васпитач, и учитељ, и ратник на првом фронту, и адвокат, и судија, и само је дотле велики докле схвата да школа не даје апсолутна и непогрешива мерила, нити има последњу реч. Некада се то сазнање јави као одмазда, „освета лоших ђака“, а некада као морални и узвишени тријумф оних које није добро проценила.
Сретнете ли посвећену мајку троје деце која није у школи радила домаће задатке, али тако подвижнички ради најважнији, схватићете истину бар на једном нивоу, у једној мери. Гоњене тим осећајем, неке колеге зато посежу само за петицама и четворкама, а то је опет погрешно: лажна крила узрок су пада.
Гледајући тиху патњу ђака за (не)заслуженим оценама, имам потребу да им испричам, да та оцена, како год примана, са похвалом, поносом, уз надимање груди или са сузом у оку и осећајем ускраћености, није никакав коначан суд, већ тренутна степеница, која се већ у наредним данима може прекорачити, а тек у животу… Храст, кажу, не даје жиреве док не напуни педесет година и ово свето словенско дрво учи нас да за неке „плодове“ треба доста времена. Маркетинг је, с друге стране, веома учинковит и брз, а невоља је што је све око нас постало маркетинг. Јавно, сви имају само успехе, ретко ко проблеме, али то је већ друга прича…
Школа је важна, често открива, подиже и промовише праве прометеје, што у живот уносе светлост, без које би, чини се, читав свет згаснуо. Али школа није непогрешива! Није ли генијални Нушић понављао разред, Андрић био у истој ситуацији, па и Момо Капор. Сем тога, кажу, Андрић је факултет завршио тек накнадно, и то да би могао да настави са дипломатским службовањем. Шта је онда открило генија? Његове савршене приче у којима су обухваћене безмало све наше балканске појаве, па и савршени ђаци, који су понекад као Мићо Латас: упорни у амбицијама, послушни коме треба, а тешки за овај свет са својом сујетом и презривошћу. С друге стране, Алберт Ајнштајн и многи други дивотници без проблема су ушли у „Енциклопедију лоших ђака“.
Зла судбина наша почиње управо са мишљењем да су лоши ђаци неуспели људи, што је тако, тако погрешно, али и са претпоставком појединих интелектуалаца да су се школом доказали и да је за њих свако друго доказивање излишно: доказивање кроз искуство, кроз поштовање етичког и професионалног кодекса, понекад кроз побуну, доказивање хуманошћу, доказивање примером и животом.
Узалуд су све петице и све десетке света, ако се у некој лабораторији ради на усавршавању оружја, ако се не улази у операциону салу без „додатне мотивације“ или се уз ту мотивацију и професорско знање некоме „сричу“ семинарски радови.
Кад бисмо схватили да је цео живот састављен од полугодишта, различитих испита и семестара, онда не би било периодичне јагме за оценама, већ бисмо у себи вечито снажили оно најбоље и поштовали образ, па образовање – овим редом!
Ја и данас ево читам дела тих што нису били вуковци и сјајни студенти, читам Нушића, који је увек актуелан, данас више него икада, и верујем у добре људе, а не у добре ђаке.
Аутор: Драгана Глишић, проф. српског језика и књижевности