Моња Јовић је мама три девојчице, супруга бившег учитеља, данас познатог редитеља Ивана Јовића, кога истиче као главног „кривца“ за већину ствари које је у животу постигла. Каже да је све што она носи у себи, таленат, енергију и љубав према писаној речи он пре ње препознао и није јој дозволио да не извуче оно најбоље из себе. Тако је Моња постала доктор српског језика и књижевности, уредник у издавачкој кући Едука, писац и сценариста неколико драма које је режирао њен супруг, као и документарног филма „Завештање“ и играног филма „Исцељење“.
Са Моњом овог пута разговарамо пре свега о њеној улози уредника издања за српски језик и књижевност и месту које ова предмет има у школама, али и друштву уопште. О томе колико је важно да деца читају и јер је читање „чин побуне“.
Такође, Моња говори и о проблему школовања наставничког кадра и о томе колико је битно другачији приступ потребан на многим факултетима који затварају очи пред тим да ће већина кадрова које школују завршити у настави.
Какав је, према Вашем виђењу, статус наставе књижевности и језика у савременом друштвеном и културном контексту, нарочито у животима деце и младих? И како га побољшати?
Ово је доба слике. Верујем да живимо у великој кризи језика, и да је највећи изазов децу и младе вратити језику књижевног дела. Књижевно дело је, не заборавимо, језичко уметничко дело. Језик таквог дела може у реципијенту пробудити фантазијске слојеве до којих слика не допире. Он човека може сензибилизовати за дубока питања егзистенције. А човек који се пита је већ непокорен. Човеком коме је све сликом сервирано, и то сликом без слоја и дубине – лако је владати.
А ми живимо у добу слике. У добу лажи да „слика говори више од хиљаду речи“. Свако ко је прочитао нешто више од полуписменог новинског текста зна и осећа да је то глупост смишљена да оправда духовну и интелектуалну лењост. Неколико Лалићевих стихова ставите наспрам свих фотографија начињених у 20. веку, и оних најбољих, и ниједна од тих слика не може да изрази ту дубину. И то, ето, тврдим са пуном свешћу, гајећи и даље страствену љубав за уметничку слику или фотографију. Не може – јер се језик, нарочито песнички, креће по дубини. Он засеца дубоко у наше биће. Чак је и обичан свакодневни језик најдубље повезан са људским мишљењем и не разматра се стога случајно студиј језика и у контексту развоја вештачке интелигенције.
Пошто је за мене методика књижевности пре свега рекламна „адвертајзинг“ активност – да намерно употребим једну рогобатну реч из новоговора – ја бих читању пришла као субверзивној делатности. Тако учим своју децу, и засад та моја рекламна стратегија даје неке резултате.
Ако читаш – ти си субверзиван, ти си културна герила. Ти си недохватан и свој. Зато читај. Не буди стадо. Читање квалитетне књиге је чин побуне. Ја бих деци тако представљала лепу књижевност. Учила бих их да је она њихово средство за промену света.
Не заборавимо да је Че Гевара сматрао да је прва дужност револуционара да буде образован. Дакле, ако желите да мењате свет – образујте се, читајте. Подучите се слободи.
На које садржаје наставе треба у том савременом контексту обратити посебну пажњу?
Поред самог читања, слободног и критичког – велику добробит доносе садржаји из културе изражавања. Сматрам да повећање броја часова има смисла само уколико се више, дубље и савременије обрађују на тим часовима садржаји из културе изражавања. Синтакса или теорија књижевности неће бити потребне свима – неко ко у животу постане програмер или лекар неће се можда сећати конгруенције, апозиције или динамичких и статичких мотива у некој приповеци, али ће му целог живота бити потребно да се артикулисано и смислено изражава. Ти садржаји су предрагоцени, изнимно креативни и чине и децу и наставнике отворенијима ка тајнама стваралачког мишљења. А важно је да настава развија и дете и наставника. Како рече мој омиљени филозоф образовања, Пауло Фреире: „Онај који учи – подучава у процесу учења; онај који подучава – учи у процесу подучавања.“
Шта треба да садржи добар уџбеник књижевности и језика?
Свака његова страница треба да буде рекламни плакат за читање. Читај, читај читај! Он треба да поставља паметна питања о тексту – усмерена, конкретна, она на која дете заиста може на конкретан начин одговорити. Он треба да садржи много садржаја из културе изражавања – у уџбеницима које ја пишем и уређујем то су „Задаци из мале школе писања“ – који доказују да се стратегије писања и изражавања уче и кроз учење артикулишу.
Напослетку, он мора успешно формирати мрежу појмова које везујемо за науку о књижевности. Сваки од тих појмова мора бити актуелизован на више места, осветљен са више страна. Кад дете једном схвати шта је персонификација или метафора – имамо много прилика да тај појам разиграмо кроз књигу, да га повежемо са различитим садржајима.
Који је последњи уџбенички пројекат на ком сте радили као уредница или ауторка? Шта можете да издвојите у свом приступу?
Ове године смо коначно послали четврти и осми разред. Тиме смо завршили велики посао израде уџбеника за основну школу. Било је због рокова изузетно напорно. Овај комплет ми је драг због прилике да кроз садржаје програма уведемо више значајних личности жена из наше и светске културе. Сматрам да је то веома важно и да у уџбеницима у том погледу равнотежа још увек није постигнута. До истог закључка је скоро дошао и Тим за социјално укључивање Владе Србије који је анализирао уџбенике.
Наш је мали допринос то што ће дечаци и девојчице знати не само ко је био први човек у космосу, већ и ко је била прва жена; не само ко су били људи који су први крочили на Месец, већ и ко је била жена чији су их математички прорачуни тамо послали; што ће сазнати како су се звале наше најзаслужније жене у архитектури, науци, медицини и што ће обратити пажњу на личности књижевница и сликарки.
Као мајка три кћерке сматрам да је изузетно важно да оне знају да заслужују развијање у било којој области за коју су даровите и у којој покажу труд и залагање.
Комплет сам радила са колегиницама са којима сарађујем годинама. Коауторка др Нада Тодоров била је мој први, посвећени рецензент пре много година, а данас коауторски радимо на књизи. Колегинице Ивана Јухас, изванредна учитељица и Јасмина Игњатовић, особа са великим искуством у изради едукативних материјала за најмлађе, те изузетно стручна учитељица Миланка Берковић, којој најрадије дајем да чита све што уређујем, моја дивна лекторка Споменка Трипковић – годинама су моје најближе сараднице и добро се разумемо.
Поред тога, ове године смо колегиница Јелена Журић и ја радиле заједно на Читанци за осми разред. О сарадњи са Јеленом могу казати само најлепше – она је мој велики узор и учитељ, иако ја овај посао радим дуже и иако се десило да ја пре више година уређујем њен први уџбеник. Била је то моја изузетна професионална срећа, јер све након тога – била сам ја у прилици да учим од ње и за ту сам прилику презахвална.
Шта су, по Вашем мишљењу, највећи проблеми наставе књижевности и језика?
Настава књижевности и језика дели темељни проблем укупне наставе у Србији, и он се односи на неадекватан однос према школовању кадрова чији ће посао напослетку бити настава. Наставнике код нас школују углавном полунаставнички факултети, који нису у потпуности посвећени образовању и професионалном развоју наставника. Они који се са тим не слажу нажалост не разумеју шта се очекује од савременог наставничког факултета. Ми имамо факултете који упорно затварају очи пред чињеницом да ће већина људи коју школују завршити у настави. Однос према школовању наставника морао би коначно да се промени и осавремени. То је као да прво дугме на кошуљи закопчате погрешно и очекујете да се некако исправите до краја. То у овом случају значи да врх система – високо образовање – постане свесно своје просветитељске улоге и коначно схвати да је његов први задатак да служи оном најмањем – детету у петом или шестом разреду, које треба да савлада садржај из српског језика или математике или биологије. А тешка је та реч „служити“ кад сте тако високо.
Однос према школовању наставника морао би коначно да се промени и осавремени. То је као да прво дугме на кошуљи закопчате погрешно и очекујете да се некако исправите до краја.
Узевши све то у обзир, ми нисмо свесни колики су хероји наши наставници. То њихово херојство почиње од оног тренутка кад са таквом неадекватном спремом, са факултета на којима им је у том погледу мало пружено, први пут стану пред тридесет пари очију у одељењу. То је за већину изузетно стресно. Уверила сам се да се само на труду и залагању многих вредних појединаца у настави цео тај неадекватни систем одржава у животу на првом месту. Узевши то у обзир, поражавајуће је до које мере наставнике доносиоци одлука мало питају, и поражавајуће је до које мере су о наставницима успешно одгајени негативни стереотипи у јавности.
У друштву не можете очекивати напредак док наставнички позив не буде имао оно место које му припада. И то није ствар само величине плате, то је питање укупног односа. Образовани наставници су стратешки најважнија група људи у једном друштву. И то са пуном свешћу кажем сад кад сви говоримо о значају лекара. И тог лекара су до студија медицине и кроз тај студиј провели неки наставници. Знаћете да иде набоље кад друштво поврати поштовање према наставнику. То не значи да ја наставнике идеализујем, далеко од тога, само сматрам да без еманципације тог позива нема друштвеног напретка. Како до те еманципације доћи – то је комплексно питање, али то је услов. А и оне грешке које им бројимо – половину ваља отписати на непојмљиве притиске и потпуно одсуство позитивне мотивације са којом се ти људи у образовном систему ове земље носе.
Други проблем је изузетно мали број часова матерњег језика. Ја бих рекла да је тај број неразумно мали. Он потиче од основног неразумевања да је настава језика темељ сваке друге наставе и да ће ученик који нема прилику да у њој развија одговарајуће компетенције имати проблем и потешкоће у свим другим предметима. Без језичких компетенција нема разумевања садржаја из биологије или хемије, па ни математике. Да не говорим сад о питањима шире културе или идентитета који почива на језику.
И напослетку, као један од темељних проблема бих навела и одсуство креативности и свести о савремености код људи који су доносиоци одлука. То одсуство инвентивности видљиво је годинама уназад. Доносе се некакве козметичке промене најчешће праћене већом помпом но што заслужују. Зато што је то тако како јесте – већина учесника у наставном процесу, и деца и наставници, осећа да то што раде и начин на који раде има мало везе са њиховим реалним потребама, а о неком отварању ума и унутрашњем расту да не говорим.
Како видите наставу књижевности и језика у контексту дигитализације?
У протеклом периоду уређивала сам дигиталне уџбенике на платформи која заиста нуди изузетну мултимедију. Верујем да се ка томе треба отворити умно и креативно промишљати како да се ти садржаји истински употребе у настави. Као уредник сам имала прилике да уназад неколико година одаберем за превод књиге које се тиме помало и теоријски баве, последња таква коју, ево, довршавамо за објављивање је „Школа у облаку“ чувеног Сугате Митре. Наставницима треба помоћи да употребе праве стратегије како би све то имало смисла. Технологија је само алат, није суштина, и мислим да је то заправо најважније схватити. Исходи и циљеви наставе остају исти – како ћемо до њих доћи зависи од много фактора.
Шта вас мотивише у раду на уџбеницима?
Мој супруг Иван је провео један део радног века радећи посао учитеља, истовремено водећи различите алтернативне образовне пројекте. Радио је те послове све док је могао да их ради пуном душом. Мислим да је његова љубав ка подучавању, ка расту деце или младих људи око њега деловала заразно у једном тренутку и на мене. А он је највише волео да ради са децом која су испољавала различите врсте потешкоћа у учењу или понашању. Те успехе је убрајао у највеће победе. Прву читанку смо писали заједно, и мислим да сам у том процесу од њега много научила о деци, о начину на који они размишљају и да сам се у том раду заљубила у тај позив. До данас је он мој највећи критичар и највише ми је стало до његовог мишљења. Често се око мог рада сукобимо – јер он чешће полази од искуствене емпатије за дете, а ја браним своју науку. Али увек после тих разговора размишљам и обично напослетку усвојим његово мишљење. Јер писање било ког образовног материјала за дете може бити успешно само уколико је то уједно и чин емпатије за то дете. Наравно, тешко је то одмерити, увек је писање уџбеника Прокрустова постеља јер наставни план и програм по ком нешто пишете понекад превиђа управо то дете.
Тако сам почела – као аутор. После сам, радећи, природно постала и уредник. То се догодило захваљујући иницијативи др Бошка Влаховића, главног уредника Едуке и мог главног уредника, доктора педагошких наука, који је у мени видео потенцијал да радим тај посао. Имала сам привилегију да од њега свакодневно учим и да радим за кућу у којој човек може да се креативно развија и проводи време са паметним светом.
Поред уредничког посла, докторирали сте књижевност, објавили студију о утопији и дистопији у српској прози. Чак сте се окушали и као филмски продуцент. Један сте од покретача највећег пројекта усмене историје о злочинима у НДХ, из ког је произишао и документарни филм Завештање. Шта је заједнички именитељ различитих ствари које радите?
Читање. Свакако читање. Све што сам икад написала, уредила, чак и филмски пројекти на којима сам радила не само као сценариста већ и продуцентски – све је то произашло из читања. Читање вас уводи у тумачење текста, а тумачење текста у тумачење света. Зато вас читање чини помало видовитим и неизоставно тужним, са истовременом свешћу да ту видовиту тугу не бисте мењали ни за шта утешније. Чини вас мирним јер схватате да са вама ствари не почињу и да се са вама не завршавају. Кад човек прочита толико изванредних страница то може и трајно подрити његов его – све најважније већ је на сјајне начине речено, шта бисмо ми мали имали томе дометнути? А зауздан его је предуслов духовног раста.