„Znaš li kada malo dete prestaje da bude malo dete?”

Doktor Pero Solar je dobar čovek. Pero Solar je moj drug. Mudar je. Ima svoje pacijente koji ga obožavaju, a predstavljao je našu zemlju na nekoliko seminara u svetu. Piše i knjige i volim da ga slušam. Obojica smo ustvari velika deca pa smo znali ponekad i da se sporečkamo i da ne pričamo. Doduše, najviše dva dana. Treći progovorimo. Šetamo tako, pored Beogradske Arene i on odjednom kaže:
– Znaš li kada malo dete prestaje da bude malo dete?
– Kada?
– Kada zaobiđe baricu. – mudro kaže.
– Kakvu baricu? – pitam.
– Običnu baricu na putu. Vidiš, svako malo dete voli da šljapne po barici i da vikne „Opaaaa“! Barice privlače malu decu, vuku ih sebi nekim svojim neobjašnjivim magnetom. E vidiš, onog trenutka kada dete stane ispred barice, zaobiđe je i nastavi dalje, to je prvi znak da prestaje da bude dete i da postaje čovek.
To mi je ispričao pre dve godine, ali sam se toga, gledajući jedno dete na Kalemegdanu, setio pre desetak dana. Koračamo Petar, dama u koju je on zaljubljen i ja, prema kalemegdanskoj terasi. Ispred nas se pojavila barica. Odjednom sam poželeo, dok je on zaljubljeno gledao u nju, da skočim svojim nogicama broj četrdeset sedam u baricu i to sam i uradio. I još sam viknuo „Opaaaa!“ I još sam ih nehotice, isprskao oboje.
– Vidiš, – rekao je moj drug dami, dok joj je brisao mantil maramicom – ima teško objašnjivih slučajeva u medicini. Da li znaš koji je prvi znak da čovek prestaje da bude čovek i postaje magarac?
Ne govorimo već jedanaesti dan.