Малишани схватају да не смеју да смрде, нити да буду насртљиви, попут јунака Пепеа ле Твора, што значи да добро разликују имагинарни од стварног света, па садржаји који одраслима изгледају неприхватљиви заправо немају утицај на њихову психу
Сведоци смо да бројне велике филмске компаније, попут „Ворнера броса” и „Дизнија”, показују склоност да „пониште” бројне цртане филмове чији су јунаци обележили одрастање бројних генерација. Први цензурисани цртани лик који најављује тренд је Пепе ле Твор. Многима се овакви потези чине потпуно неразумним и неприхватљивим.
За разумевање оваквих потеза потребно је разумети друштвени контекст који последњих година постоји у америчком друштву. Најкраће речено, компаније поништавају ове цртаће из страха да би и саме могле да буду поништене.
„Поништавање” на време
Друштвене мреже су омогућиле нови тип комуникације у којој неко појединачно мишљење да је нека појава дискриминаторска убрзо добија, попут грудве која се претвори у лавину, огромну подршку „ратника за социјалну правду” који масовно оптужују и срамоте наводно дискриминишућу особу или компанију. Хајке с друштвених мрежа убрзо се претварају у хајке у главним медијима које стварају огромни притисак на оптужене јавне личности или компаније. Оптуженима остаје да се извине, што може, али не мора бити прихваћено, или да буду бојкотовани, што се у новоговору инспирисаном компјутерском командом зове „поништавање” (енг. Цанцел, отказати, поништити). Овај менталитет „поништавања” постао је значајни друштвени чинилац о коме воде рачуна све корпоративне службе за односе с јавношћу.
У таквом друштвеном контексту филмске компаније су пратећи законе тржишта схватиле да је много боље да постану „будне” и да саме, проактивно, „пониште” оне своје продукте који би некоме могли засметати него да дођу у позицију да се бране од оптужби за дискриминацију. Тако је настала ситуација да не само да је потребно стварати нове продукте који ће бити очишћени од било какве могућности да некога увреде по расној, полној, националној, верској основи или сексуалној оријентацији него да се и прошли продукти „очисте” од такве могућности.
Тако је настала идеја да цртаћи „Том и Џери” садрже превише насилних сцена и да зато негативно утичу на дечји развој стварајући склоност ка насиљу. „Брзи Гонзалес” оптужен је да промовише негативне стереотипове о Мексиканцима. Различите критике упућене су и другим популарним цртаћима који су обележили наша детињства: „Душку Дугоушку”, „Петру Пану”, „Петлу Софронију”, „Патку Дачи” и другима.
Посебно је занимљиво „поништавање” цртаћа о „Пепеу ле Твору” због оптужбе да промовише „културу силовања”. Понављајућа тема у овом цртаћу је да се Пепе, који говори француским нагласком, удвара мачки Пенелопи за коју погрешно мисли да је припадник његове врсте и којој, без њеног пристанка, упорно обећава да ће је научити шта је права љубав. Одрасли ум у оваквом понашању може да препозна сексуалног предатора који прогања своју жртву. А шта је с дечјим умом у чије име се поништавају политички некоректни цртаћи?
Пепе ле Твор није херој, он је антихерој. Другим речима он не служи да би се деца с њим поистоветила, већ управо супротно. Његов лик их учи шта не треба да раде ако не желе да испадну смешни. Као што не смеју да смрде, тако не смеју ни да буду насртљиви. У том смислу овај цртаћ је веома едукативан.
Одавно постоји полемика у стручној јавности да ли насиље које деца гледају у цртаним филмовима и компјутерским игрицама заиста чини да они постану насилници. Једна недавна аустралијска студија показала је да је одговор јасно не. Деца добро разликују имагинарни свет од стварног света. Самим тим ни различити садржаји који из угла одрасле особе изгледају неприхватљиви заправо немају такав директни утицај на дететову психу и дечји развој.
Борба за младе мозгове
Иако су је у првом плану забринутост за правилан дечји развој, заправо иза свих ових тенденција стоји идеологија и промоција „нових вредности”. Деца не преузимају негативна понашања, али могу да преузму вредности које им се представљају као пожељне. Тако, док се с једне стране цензурише „сексуални предатор” Пепе ле Твор, компанија „Дизни” почела је да у дечјим цртаћима промовише истополну оријентацију.
У питању је заправо борба за дечје умове и изграђивање њихових ставова. Одрасла или млада особа с изграђеним ставовима ретко ће их променити. Али онај ко први приђе деци и наметне им своје вредности и ставове, тај ће контролисати како ће свет изгледати за двадесет година када ти млади одрасту. И зато, родитељи будите опрезни.
Извор: Политика