Где сам погрешила?

септембар 10 21:46 2018

Стајали су испред нас на каси.
– Али ја жеееелим аутић..! – ревао је мали из свег гласа.
– Немам сад пара. – рекла је тихо мајка.
– Али ја желим, желим, желим…! – понављао је. – Мораш да ми купиш!
Људи су већ почели да се згледају између себе.
– Купи му тај аутић…! – довикнуо је неко из реда.
– Е, ја му га не би’ купила па да је још толики… – рекла је старија госпођа иза нас.
– Госпођо, видите колики је ред, и други људи чекају. – огласила је касирка и долила уље на ватру. Жена је погледала у новчаник а потом и у корпу.
– Колико кошта та играчка..? – упитала је.
– Петсто тридесет динара. – казала је касирка. Жена је поново отворила новчаник.
– Ништа онда, узећемо аутић. – рекла је и извадила из корпе прашак за веш и омекшивач.- Ово сторнирајте, молим вас.
– Ма, сторнирала би’ ја њега..! – добацила је госпођа из позадине.
– А видите да му не може ништа… – рекао је неко.

Не могу ти ништа, мислиће на путу до куће. Одавно ти не могу ништа. И зато сад немам куд. Где сам то погрешила? Можда онда када сам, под температуром, устала из кревета да бих те одвела у биоскоп и потом развезла све твоје другаре кућама? Или онда када сам отказала дружење с пријатељицама да бих остала с тобом и играла монопол…? Или онда када нисам отишла на посао јер си плакао за мном и рекао ми да се плашиш да останеш сам? Можда онда када сам почела да устајем викендом у шест ујутро јер ти волиш кад заједно гледамо теве? Када су се ствари промениле? Када смо заменили улоге? Колико дуго то траје? И када си почео да управљаш мноме? Када је твоје Ти заменило наше Ми…?

Можда баш онда када си рекао да не волиш поврће и да нећеш да једеш то што сам сатима спремала. Можда баш онда када сам ти дозволила да уместо супе поједеш чоколаду. Можда онда кад сам се осетила кривом зато што не проводим довољно времена с тобом. Или онда када сам престала да бивам строга и када су границе између смеш и не смеш избледеле. Уосталом, добили смо те касно. Како сам уопште могла да ти забраним било шта, кад смо те чекали толике године?

И зато те штитим од друге деце у парку, зато свима говорим да си изузетан, зато ти купујем све што пожелиш, зато кажем ‘’нећу више’’ па опет попустим. Зато говорим да си савршен, сине мој, Зато удаљавам од себе свакаког ко се усуди да каже другачије. Шта они знају…? И откуд им право да кажу како си размажен и лењ…? Имаћеш кад да радиш, сад си дете – и треба да уживаш. Уживај. И да, потребна ти је та играчка. Ако ја нисам могла да имам све, зашто ти да се патиш…? Уосталом, ти си особа, као и ја. Твоје се мишљење такође рачуна. Зашто да ти не кажем да си најбољи? Цео зли свет тамо напољу једва чека да ти поруши самопоуздање, могу барем да ти помогнем да га изградиш.

Понекад, док ноћу лежим смождена и захвална богу што си коначно заспао, пожелим да те пробудим и да ти се извиним. Да кажем – извини што си постао центар мог света, што се вртим око тебе као што се земља врти око своје осе. Извини што је све подређено теби. Извини што ти толико допуштам. Све мислим – ако је моје дете срећно и ја сам. А нисам. Ниси ни ти. Ти си мали саможиви створ. И бака каже да си напоран и да смо ти превише допустили. Јесмо. Своје сам потребе занемарила, своје жеље гурнула у запећак, у кревет одлазимо тек кад се теби приспава, кувамо само оно што ти волиш да једеш, идемо на места која ти волиш, гледамо филмове који се теби свиђају. Вриштиш када ти нешто не дам. Шутираш ме и удараш када није по твом. Гризеш осталу децу. Нико те не воли. Ти никог не волиш. Попуштам ти зато што немам више снаге да се борим с тобом. Јачи си, признајем.

Када порастеш, постаћеш себичан, нећеш знати да делиш, нећеш трпети критику, нећеш умети да се носиш с тешкоћама, никад се нећеш оженити, јер ни једна неће хтети да те трпи, послове нећеш успети да задржиш, живећеш са мном и једва чекати да умрем и ослободим ти стамбени простор. Своје ништа нећеш стећи. Постаћеш све оно што никада нисам желела да будеш. Онда ћеш стати пред мене и рећи ми ‘’ти си крива, због тебе сам постао овакав’’.

Али ја сам се трудила, рећи ћу. Ја сам покушавала да будем бољи родитељ од моје мајке, мог оца. Ја сам давала све од себе. И само да знаш, ниси био лако дете. Увек си тражио пажњу. И није ми било лако да те усрећим. Умео си да будеш јако напоран, и било је тренутака у којима сам желела да будем било где осим у твојој близини. Било је тренутака у којима сам се закључавала у купатило само да украдем минут-два сопственог мира. Да ме не вучеш за сукњу. Да не тражиш. Не захтеваш. Не заповедаш. Али сам свеједно, била уз тебе. Храбрила те. Мотивисала. Гледала да те сачувам од свега лошег. Читала књиге о родитељству, ишла на курсеве, чинила све да ти удовољим, била ти прво друг па родитељ, ишла уз тебе уместо испред тебе.

Тачно је, нисам желела да будем главна, желела сам да будемо једнаки, ти и ја. Хвалила сам те, и када нисам имала за шта. Пратила те у стопу. Бдела над тобом. Радила твоје домаће задатке. Оправдавала ти часове. Потезала везе да те запослим. Бирала ти девојке, касније… Одбијала сам да одлазим на места на која нисмо били позвани заједно.Нисам хтела да будем као оне мајке чија су деца препуштена сама себи. Ти си био препуштен мени и то ми је годило. Плашила сам се да те не изгубим, сине мој. Све смо радили заједно. Увек сам те питала за мишљење, плашила да те не повредим, да ти чак ни нехотице не учиним нажао. Обожавала сам те. Клањала ти се и приносила жртве. А сад… Сад видим да је требало само да те волим.

Daniela Bakic
  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.