Lični zapisnik sa opšte sednice Nastavničkog veća

jul 04 22:39 2017

Lični zapisnik sa opšte sednice Nastavničkog veća. Podeljen u sedam tačaka a sročen u jednom dahu.

Ne žesti se pregalniče prosvetni!

Gotova je školska godina i tebe hvata neurotičan strah & drhtaj. Nesigurnost! Kuda sada i na koju stranu? Pitanja se množe a odgovori se ne dele. Ni na završnoj sednici Nastavničkog veća. “Da li sam dovoljno stručan? Da li sam omiljen kod učenika? Kako izgledam u očima roditelja?” Te: “Cene li me kolege?” Te: “Poštuje li me poslodavac?”

Ne žesti se pregalniče prosvetni!

Oni drčniji okivaju sebe u zvezde, bez preke potrebe. Ničim izazvano, individualno i samostalno. U stvari, ne rade ništa novo. Takvu pesmu pevaju i na času, pa su ulogu dobro uvežbali. “Mene deca vole!” Te: “Ja sam nezamenljiv!” Pa: “Da mene nema ne biste imali ni to malo što više nemate nego što imate.” To govore sa toliko samopouzdanja i tako nehajno kao da se sve to podrazumeva i kao da je opšte poznato. Na kraju krajeva dosadno je, brate mili, isticati nešto što i slepac vidi, a kamo li dalekovidi prosvetari stari. Ovakvim kolegama je na neki čudan način zapravo mnogo lepo samima sa sobom. Retko se bune i protiv nadređenih. Štaviše, oni su savršeni kandidati za nadređene.

Ne žesti se pregalniče prosvetni!

Oni čija je sigurnost delimično (pro)popustila, čekaju strpljivo da ih neko drugi pohvali. Žmirkaju okicama i gledaju nervozno oko sebe. Ako im uspe da pronađu još nekog iz tabora sa tekućim odronom samopouzdanja, onda se uzajamno ispomažu i javno hvale. Melem za uši nenavikle na pohvalu. Te: “Eto, on to dobro radi, baš kako treba!” Pa još: “Možete baš dosta da naučite od koleginice i njenih metoda. Ja jesam i baš sam zadovoljna!” Naposletku: “Kolega je decu naučio baš onoliko koliko treba, ni više ni manje!”

Ne žesti se pregalniče prosvetni!

Kako većina ne zna pravu mustru ni meru, ćute i klimaju glavom sa umilnim pogledom: “Možda prozbori koju lepu i o meni.” A onda se sete da je često bolje ne isticati se. A i dobro znaju da ničeg nema za badava. Sede učitelji i čekaju da ih neko p(r)ouči, a oni koji znanje znaju, umudrali se pa ćute. Ne pada im na pamet da sa većem dele mukotrpno stečena saznanja: kako, koga, koliko i kad. I čime. A vidno im je drago što su spomenuti! Oni kulturniji uzvraćaju komplimentom; ili odmah ili već na sledećem zasedanju veća. Ruka ruku mije.

Ne žesti se pregalniče prosvetni!

Ponajteži su oni sa čudnom taktikom prizivanja kolektivnog besa. Teški su i sebi i drugima. Ne mogu bez pažnje. Kao da računaju da je bilo kakav publicitet bolji od prosvetnog ništavila. Duplo golo! E, onda podbadaju i peckaju, a bogami kao očajničku meru preduzimaju krajnje nepopularnu javnu prozivku. A ako im neko uvređeno uzvrati oni priznaju i svoju grešku, pa se ponose bar time što znaju šta ne znaju, dok znate, ima i onih koji ne znaju. I ne žele da znaju!

Ne žesti se pregalniče prosvetni!

Žestine su česte u potcenjenim profesijama. Zato što nisu upućene na pravu adresu. To se zove promašena tema. Niču tamo KAO da ih neko sistematski gaji, godinama pa i decenijama. Nema nagomilano (ne)zadovoljstvo kud da grune, pa po neposrednoj okolini gađa. I rađa planirani strah & nesigurnost. Čini nam se: samo kad ne bi bilo onakvih i onakvih kolega, kakva bi ovo škola bila! Ihahaj! Za uzor ministarstvu. Kao: promeniće se i deca i roditelji i društvo kad promenimo nastavnike. Novopridošle mlađane kolege i koleginice ćute i pitaju se od koje li su oni sorte: nezamenljive ili potrošne? A onda se odmah zapitaju i šta im je sve ovo trebalo. I kako da uteknu što dalje i što pre?

Ne žesti se pregalniče prosvetni!

Ničeg novog pod kapom nebeskom. Neprocenjivi pedagoški rad polako tinja u dečurliji koja je već zaboravila i školu i ocene i proseke na drugu decimalu oko kojih se lome koplja, pa i po koji ponos. Deca se već brčkaju u moru. Deca spremaju prijemne ispite i razmišljaju o budućnosti. Ponekad će se bivša deca setiti nastavnika koje su voleli, ali i onih koje nisu. I neće biti sigurni koji su više uticali na njihov život, i u kom smislu. Na bolje ili na gore? A to ih, iskreno rečeno, i ne zanima previše. Sigurno ne toliko koliko kopka nas.

Ne žesti se pregalniče prosvetni!

“Napred, vranče, nemoj stati,
ne miriši travu, ne osećaj vir;
nagradu za trude nebo će ti dati:
mračnu, dobru raku, i večiti mir!”

Jovan Pavlović

  Article "tagged" as:
  Categories:
napišite komentar

0 komentara

Trenutno nema komentara!

Započnite komentarisanje.

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.