Момо Капор: ИМАТИ и НЕМАТИ

јануар 03 18:25 2016

Овај текст Мома Капора ће вас натерати да се замислите. Било који друштвени статус да имате. Свако од нас може да помогне да нечији живот постане макар мало лепши. Ако овај текст у томе успе, онда је он испунио своју сврху. Преносимо га без измена.

 

“Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град.

Девојчица каже мајци: “Нема…“

Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног „нема“? Та реч предуго траје.

Мајка каже: „Погледај још мало…“ и дете поново ишчезава у ђубрету.

Стојим запањен тим призором. Мој пријатељ, и сам сиромашан, никада не баца остатке хлеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрај контејнера. Хлеб волшебно ишчезава, чим овај уђе у кућу. Глад има четворе очи.

Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.

Наши стари су нас учили да подигнемо комад хлеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу Јелисавету како подиже комад хлеба који јој је пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хлебу. Заборављен, као и стара реч – задужбина.

Стари београдски трговци, проглашени после рата окорелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине. Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте.

Наши, који су успели у белом свету: нафташи, банкари, индустријалци… нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу… Коме ће све то да оставе? Својој деци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понети на онај свет, када једанпут буде одлазио.

Изгубљене су све вере, сем религије стицања.

И ако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи контроверзни бизнисмени, опет су све то остављали отачеству, да некако искупе грешну душу. Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине? Можда треба почети од нечег малог, готово неважног? Свет се не поправља великим гестама, већ ситницама. Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у пластичну кесу покрај контејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле? Какво време, такве задужбине! Могу сасвим лепо да стану у пластичну кесу.

Остављам је покрај контејнера и окрећем се после пар корака. Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.

Шта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате… Преврћу по контејнерима и извлаче новине и недопушене цигарете. Зову их – ђуброселектори!

На крају, сетих се дивне мисли коју је волео да понавља мој покојни пријатељ, Хиландарац, отац Митрофан: „Наше је само оно што поклонимо другима“.

А из ђубрета поново излази тамнопута девојчица блиставих очију и каже мајци: „Нема!“ И поред свега, лепа и насмешена, она излази попут заштитног знака за наду. У том тренутку, некоме, ко зна због чега, застаје залогај у грлу.”

Момо Капор

 

Извор: balkanspress.com

  Article "tagged" as:
  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.