Учитељи често не знају какав печат остављају у срцима својих ученика

јул 03 19:54 2015

Учитељица је, на свом часу, замолила своје ученике да на једном папиру напишу имена свих других ученика у разреду и да оставе мало места крај сваког имена.

ucitelji
Тада је рекла ученицима да размисле шта је најлепше што могу рећи о својим разредним друговима, те да то и напишу крај сваког имена. Сат времена је потрајало док су сви били готови, а прије изласка из разреда, папире су предали учитељици.
Преко викенда, учитељица је написала свако име ученика на један лист папира и навела све лепе коментаре које су ученици написали о сваком појединачно.
У понедељак је сваком ученику дала папир с’ његовим именом.
Убрзо су се сви смешкали.
“Заиста?”, чули су се шапати …
“Нисам имао појма да неком нешто значим!” …
“Нисам знала да се тако свиђам другима” – били су коментари.
Листе се касније нису више спомињале. Учитељица није знала јесу ли ученици причали о томе међусобно, или са својим родитељима, али то и није било важно. Вежба је испунила свој циљ. Ученици су били сретни собом и другима.
Годинама касније је један од ученика преминуо и учитељица је отишла на његов погреб. Капела, као и испред ње, је била препуна његових пријатеља.
Једни за другим, они коју су познавали младића, прилазили су ковчегу да би му одали последњу почаст, поздрав. Учитељица је пришла последња. Док је тамо стајала, један од присутних, који је носио ковчег, питао ју је : “Јесте ли Ви Маркова учитељица?” Климнула је потврдно главом.
Тада је он рекао : “Марко је врло често причао о вама.”
Након погреба, скупила се већина Маркових пријатеља из разреда. Маркови родитељи су такође тамо били и нестрпљиво су чекали да разговарају са учитељицом.
“Хтјели бисмо Вам нешто показати” – рекао је отац и извукао новчаник.
“Ово су пронашли у Марковом новчанику када је преминуо. Верујемо да ћете то препознати.”
Из новчаника је извукао врло истрошени комад папира, који је очито био слијепљен, много пута савијан и отваран. Учитељица је без гледања знала да је то папир с’ лепим речима Маркових разредних другова.
“Хтели бисмо Вам се захвалити за то што сте урадили” – рекла је мајка. “Као што можете видети, Марко је ово врло ценио.”
Сви бивши ученици су се скупили око учитељице.
Часлав се насмешио и рекао :
“Ја своју листу такође још увек имам. У првој је фиоци мог радног стола.”
Петрова супруга је рекла :
“Петар ме је замолио да листу залепим у наш венчани албум.”
“И ја свој листић још увек имам” – рекла је Марија. “У мом дневнику је.”
Весна је извукла свој роковник и показала свима своју истрошену листу.
“Увек је носим са собом,” рекла је Весна и приметила, “Верујем да смо сви сачували листе.”
Учитељица је била толико дирнута да је села и заплакала.
Заплакала је за Марком и због свих његових пријатеља који га више неће видети.
У заједничком животу с људима често заборављамо да ће сваки живот једног дана завршити и да никада не знамо када ће тај дан бити.
Због тога бисмо особама које волимо и о њима бринемо требали рећи да су нам нешто посебно и важно. Реците им то пре но што буде касно…

  Article "tagged" as:
  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.