Учитељици прекипело: Родитељи, брините о деци и пустите ме да радим свој посао!

децембар 09 22:14 2015

Родитељи почињу сумњати у моје критеријуме за оцењивање, моје доживљавање ученика, траже скривене мотиве за то што сам њихово дете упозорила због нечега

ucitelj
Није исто бринути о једном детету или о њих двадесет троје. Мој разред има 23 ученика. Двадесет три главице. Плавокоси, смеђокоси, дугокоси или кратко ошишани, смеђооки или сјајних зелених очију, сви су они моји драги малишани.

Понекад ми је то теже објаснити родитељима него ученицима. Ове сам школске године већ након два дана знала име свакога од њих (и сама сам била пријатно изненађена тиме), а већ почетком октобра постали смо прави тим.

Када долазе на индивидуалне разговоре, родитеље највише занима како се њихово дете сналази у разреду, што ради…
Отприлике средином наставне године у првом разреду почињу и примедбе:

„Нисте приметили да дете А гура моје дете!

„Дете Б говори ружне речи и не желим да моје дете седи с њим”…

Кад чујем такве примедбе, полако заузимам обрамбени став или преиспитујем ситуацију. Последњих дана родитељи ми, незадовољни понеком слабијом оценом свог детета, често говоре:
„Код куће је све знао”
„Код куће пише као виолина”

„Код куће сабира и одузима готово напамет” итд.

Родитељи почињу сумњати у моје критеријуме за оцењивање, моје доживљавање ученика, траже скривене мотиве за то што сам њихово дете упозорила због нечега… Недавно сам, чак, приметила једног родитеља како хода лево-десно испред нашег прозора и завирује у учионицу као да нешто важно кријемо унутар своја четири зида. Отворила сам прозор и позвала га да уђе у учионицу, али је остао испред учионице гледајући у наше прозоре.

А што ми то кријемо унутар своје учионице? Што то учитељица чини да је поједини ученик другачији у школи него код куће? Које погрешно дугме притиснем па ми ученик не показује знање које, према речима родитеља, показује код куће?
Има дана када тај ученик проведе више времена са мном него с родитељима, и у разреду је окружен вршњацима који, као и он, имају одређене потребе. Кад је у разреду, сваки ученик треба да сачека ред да нешто каже, треба да зна правила понашања у заједници и да сачека својих пет минута. Ако ученик та правила није научио у својој породици, сви имамо проблем.

Оцењивање је јавно, унутар разреда.

Врло често ученици сами процењују своје знање, а понекад и једни друге испитују и оцењују. Кад, на пример, испитујем природу и друштво за одличну оцену, ученику не постављам низ потпитања да би тачно одговорио, не климам главом сугестивно како бих га подстакла или потврдила његов тачан одговор, нити му помажем шушкајући први слог тачног одговора.

Критеријуми вредновања знања и залагања ученика сасвим су јасни и доступни родитељима, па се они и сами могу уверити што је све потребно за одличну оцену.

„Данас не стижемо то да купимо, купићемо неки други пут” – прибор наш свагдашњи. Можда звучи смешно, али због таквог односа према обвезама с неким родитељима водим велику борбу.

Ученици понекад немају свеске, не донесу потребан прибор за ликовно, не држе се распореда, за пројект „Једи здраво, буди здрав” не донесу ниједну намирницу, али први су у реду кад треба пробати слаткиш. Први пут сваком ученику прогледам кроз прсте, позајмим му оно што му недостаје, снађемо се, но онда заборављање прибора полако пређе у навику или ми пак родитељ на индивидуалним разговорима каже:
„Знате, ми радимо и не очекујете ваљда да сваког дана завирујемо у школску торбу свег детета и пазимо шта му је потребно!”

Још нисам набавила чаробни штапић помоћу којег бих могла, затреба ли, да створим 10 додатних свезака или пет водених боја или, пак, као неки дан, 12 црних фломастера. Али родитељу је важно само његово дете, а ја у разреду имам двадесет троје деце! Родитељ не набави за своје једно дете, а како ћу ја за њих десеторо…

Моји ђаци радо ми причају своје мале животне приче. Слушајући их, јасно ми је да наш разред постаје важан део њиховог живота, њихова нова породица. Повезаност с том школском породцом код неких ученика је посебно снажна и дуготрајна.

Стога молим родитеље да верују мојим проценама, а у властитој кући нека буду принципијелни родитељи који ће од своје деце тражити да реше задатке који су им намењени. Нека учествују у животу своје деце и у властитом дому, говоре о школи афирмативно подстичући их на учење.

Волела бих да родитељи прочитају овај текст и верују учитељици своје деце. Они нека буду родитељи, а мени нека допусте да будем учитељица! Јер, није исто бринути о једном детету или о њих двадесет троје.

 

 

  Article "tagged" as:
  Categories:
напишите коментар

29 коментара

  1. децембар 09, 22:43 #1 Ivana

    Svaka cast!

    Одговорите на овај коментар
  2. децембар 10, 00:18 #2 Tijana

    Bravo koleginice. Svaka rec vam je na mestu!

    Одговорите на овај коментар
  3. децембар 10, 13:46 #3 Lola

    “Кад је у разреду, сваки ученик треба да сачека ред да нешто каже, треба да зна правила понашања у заједници и да сачека својих пет минута. Ако ученик та правила није научио у својој породици, сви имамо проблем.” To nije problem, to se uci u skoli. I nije neophodno da se nauci odmah, bitno je da ga naucete. Vi. Mozda smo se namucili da svoje dete dobijemo, pa nam je u kuci bitnije da cujemo sta ima da kaze nego da kao uplaseni mis “dodje na red”.
    “Кад, на пример, испитујем природу и друштво за одличну оцену, ученику не постављам низ потпитања да би тачно одговорио, не климам главом сугестивно како бих га подстакла или потврдила његов тачан одговор, нити му помажем шушкајући први слог тачног одговора.”- Zasto je lose detetu pomoci da dodje do tacnog odgovora? Time cete steci njegovo poverenje jer ce znati da u skoli ima ko da mu pomogne. Mali podsticaji su u glavama prvaka izuzetno vazni.
    “Још нисам набавила чаробни штапић помоћу којег бих могла, затреба ли, да створим 10 додатних свезака или пет водених боја или, пак, као неки дан, 12 црних фломастера. Али родитељу је важно само његово дете, а ја у разреду имам двадесет троје деце! Родитељ не набави за своје једно дете, а како ћу ја за њих десеторо…” Evo vam carobni stapic, u svesci ili blokcicu neka sami upisu sta je to sto moraju doneti. Ima roditelja koji proveravaju skolske torbe ali ima ucitelja koji na silu hoce decu da nauce da brinu o svemu. Deca su deca, naucice. Njegovo velicanstvo trenutak, naucice.
    “Волела бих да родитељи прочитају овај текст и верују учитељици своје деце. Они нека буду родитељи, а мени нека допусте да будем учитељица! Јер, није исто бринути о једном детету или о њих двадесет троје.” Volela bih i ja da verujem uciteljici svog deteta ali me je previse puta slagala. Mi roditelji moramo biti a vi da budete ucitelj hocete. To je Vas izbor i ucitelji obicno imaju ceo razred ali to su odabrali i za to se skolovali. Imate izbor. Mi, roditelji, nemamo.

    Одговорите на овај коментар
    • децембар 10, 15:18 Zoka

      Imate izbor, decu ne donose rode!!! Prvo pisete da ste se namucili da dobijete dete, a onda da nemate izbora-da MORATE (a ne da zelite) da budete roditelj. E sa mnogo takvih ljudi se susrecu prosvetni radnici. Naravno, ima i onih divnih roditelja koji su spremni na saradnju jer znaju da zajedno radimo u interesu dece.

      Одговорите на овај коментар
    • децембар 10, 17:50 Sanja

      Roditelj ne morate biti… pogresna postavka dovodi do losih rezultata

      Одговорите на овај коментар
    • децембар 10, 22:46 Natasa

      Uciteljica bira da bude uciteljica a ne mama, tata, baba. Ako je dete jedino u porodici nema reda u kojem mora da ceka, zato ce u skoli da nauci. To se zove socijalizacija. I kad ce roditelji vise da shvate da su deca potpuno drugacija u skoli i kod kuce.

      Одговорите на овај коментар
      • децембар 11, 06:44 Sanja

        Ne bih se složila sa Vama skroz. “Čekanje u redu” se ne uči samo u školi. Može se naučiti i u prodavnici ili recimo igralištu. Ako sam dobro shvatila komentar ispada da ako imamo jedno dete, dok ne krene u školu, ne može naučiti recimo to čekanje u redu.

        Одговорите на овај коментар
    • децембар 11, 21:35 uciteljica

      Rizikujuci da izazovem vas gnev, moram da primetim da ste ili povrsno procitali tekst, ili spadate upravo u onu vrstu roditelja o kojima autor teksta pise. Ne zelite da vidite i priznate da svako od nas ima razne uloge u zivotu i drustvu, pa tako i ucitelji i deca. Vi zelite da uciteljica gleda vase dete vasim ocima, kao svoje rodjeno i prizeljkivano dete. To niti je moguce, niti potrebno, niti ucitelj tome sluzi.
      Nije previse ocekivati da deca od sedam godina od kuce ponesu neke socijalne vestine i postovanje prema drugima. Ne, ucitelj ne treba da krece od nule i da sve nauci decu. Ako je vama zaista najvaznije da cujete sta vase dete “ima da kaze”, dozvoljavate mu da prekida druge dok govore i namece se, time ga ucite da ne postuje ni vas ni druge.
      Nismo svi isti, ali smo svi JEDNAKI, Verujem da takvu jednakost cenite kada cekate u redu, kada ste kod lekara, kada konkurisete za posao. Trebalo bi da je cenite i u skoli (i naravno, nisu ni sve uciteljice savrsena, ali sada nije o tome rec).

      Одговорите на овај коментар
    • децембар 25, 10:19 ivana

      Kako mislite da se čekanje na red ne uči kod kuće? Moje dete ima dve godine i ja je tome učim. Ona smatra da u prodavnici treba da ide pravo na kasu ali objašnjavam da ima ljudi koji su stigli pre nas i da moramo da čekamo. Učim je da ne upada u reč drugima, da sačeka da neko završi pa onda da priča. Ne može da bude opravdanje da je ona dete jer će tako izrasti u nevaspitanu tinejdžerku, devojku i ženu. Iz potpuno sam druge struke ali verujem da učiteljicama i vaspitačicama uopšte nije lako. Nedavno se u vrtiću desilo da je trčala kroz sobu u vreme kad je trebalo da se spremaju za spavanje, da nije poslušala vaspitačicu kada je rekla da ne juri i preletela preko neke klupice i čelom udarila u ormar i zaradila modricu. Vaspitačica se izvinila a ostala sam u šoku kad mi je rekla da imamo pravo da podnesem prijavu protiv vrtića i vaspitačica. Zašto bih? I meni je pala bezbroj puta. Niko je nije namerno povredio. A za mene ostaje misterija kako dve vaspitačice u jaslicama čuvaju petnaestoro dece.

      Одговорите на овај коментар
    • мај 07, 13:13 mrki

      E odje je svaka na mjestu. Svaka cast. Uciteljice draga,evo mi imamo zelju da procitate ovaj komentar, pa da dobro preispitate svoje metode. Jer ipak su to mala djeca koja su tu i da nauce od vas a ne da se ponasate kao da ste popili svu pamet svijeta, sto se po tekstu vidi da ocigledno niste. Razumijem,htjeli ste da se napravite i vazni i pametni,ali je ispalo jako jako ruzno.

      Одговорите на овај коментар
    • мај 07, 15:33 Verica

      I učitelji su roditelji, takođe! Sve njih gledamo kao svoju decu, pa nije retkost da im budemo i mame i tate, drugari, izigravamo hitnu pomoć, vozimo kući kada je nevreme, itd…

      Одговорите на овај коментар
    • мај 08, 14:36 Isto roditelj

      Problem koji imate sa uciteljicom, a vezan je za laganje je individualan i odnos izmedju vas dve. Morate to resavati sto pre. Lagati nije u redu ma koja profesija bili osim ako ste u udruzenju lazova srbije. To sto je neko dete mukom dobio ne znaci da ga mukom treba da vaspitava jer ce sa tom istom mukom kasnije u zivotu da pravi probleme svima nama jer malo dete mali oroblem veliko dete veliki problem. Sto se tice primedbe o izboru profesije je krajnje primitivna. Uciteljica u tekstu trazi da se roditelji ne mesaju u njen posao vec da preuzmu ulogu roditelja iako su dete sa mukom dobili. Samim tim ostavice njoj prostor da se bavi profesijom koju je izabrala. Uostalom na pravi nacin i argumentima vi mozete da promenite uciteljicu mozda skolu na izborima ministra dok ona ne sme da zameni vase dete za bolje.

      Одговорите на овај коментар
    • фебруар 08, 12:10 Vesna

      Tako je…

      Одговорите на овај коментар
    • мај 05, 22:29 Зорица

      И родитељи бирају да буду родитељи.

      Одговорите на овај коментар
  4. децембар 10, 16:32 #4 lili

    “Кад, на пример, испитујем природу и друштво за одличну оцену, ученику не постављам низ потпитања да би тачно одговорио, не климам главом сугестивно како бих га подстакла или потврдила његов тачан одговор, нити му помажем шушкајући први слог тачног одговора.”- – ова реченица је објаснила све. Ваш приступ послу, Ваш однос према дјеци, Ваш став према људима уопште. Зар нисте срећнији кад дијете “отворите”, кад видите да зна али да се плаши, кад му градите самопоуздање једним климањем главе, а оно полети од сигурности, кад осјетите да му мало треба да стекне неопходну самоувјереност за живот, а Ви му је пружите једним шушкањем првог слога, кад видите да оно може, али га спутава несигурност, стид, страх од неприхватања и исмијавања. Много сам се разочарала, мислила сам да је ово племенит позив, гдје дјетету помажете да постане човјек, а не робот који ће бити награђен високом оцјеном само због одрађеног посла. Заиста се надам да ћете и Ви прочитати неке коментаре и научити нешто и од родитеља. Нису сви ни родитељи ни учитељи исти тако да не можете категоризовати људе. Како их учите обавезама, реду, дисциплини тако треба да их учите самопоуздању и охрабрењу за живот у џунгли. Хвала Вам што отвористе очи оним родитељима који су у Вама видјели сарадника и партнера у подизању њиховог дјетета.

    Одговорите на овај коментар
    • децембар 10, 22:09 Mama L

      Najviše mi se dopao Vaš komentar. I slažem se sa Vama, ali slažem se i sa učiteljicom. Ja sam od onih roditelja koji ne vole mešanje u vaspitanje mog deteta ali s obzirom na vreme koje ono provede u školi dozvoljavam da mi se sugeriše gde možda trebam više da obratim pažnje. Nemojte da se hvatate za svaku rečenicu koju učiteljica napiše jer ne može se sve objasniti i precizno reći u pisanoj formi. Živa reč je veći pokazitelj onoga što mislimo. Sa Vašim tekstom se slažem kada je u pitanju dete prvog razreda. Dete koje je u drugom, trećem i četvrtom razredu, po meni, ne može dobijati pomoć u odgovaranju, jednostavno dete zna ili ne zna. Ocena upravo to i pokazuje. Znanje i suprotno. Roditelj je taj koji kod deteta treba da izgradi samopouzdanje a ako se dete plaši ili je npr. tremaroš, učiteljica je ta koja treba to da signalizira roditelju da ”poradi” na tome. Da li smo mi dobijali pomoć u odgovaranju? Da li je iko smeo da dođe kući i kaže roditeljima kako učiteljica ne pomaže pri odgovaranju? Tada se stvarno znalo koji je posao učitelja a koji roditelja. Toliko smo otišli iz jednih krajnosti u druge da uopšte nije čudno što nam je školstvo toliko propalo. Naravno, sve ovo što pišem odnosi se na normalne roditelje i učitelje (ako uopšte znamo šta to znači), sa idiotima je nemoguće sarađivati, ma sa koje strane bili. Pozdrav svima 🙂

      Одговорите на овај коментар
    • децембар 11, 08:39 Aleksandar

      Jedna mala opaska, ocene nisu ni visoke ni niske ali posto vi (namerno malo slovo) imate dijete a ne dete, ono treba a verovatno i mora da se malo pogura. Zasto bi postovalo pravila koja vaze za svu decu? Tuga za nase drustvo je, sto vi mislite da ste u pravu…

      Одговорите на овај коментар
      • децембар 11, 14:39 lili

        Eto kakvo smo društvo. Gledamo pravolinijski i uniformisano. Gospodin smatra da imam dijete, po necemu krivo sto raste na ijekavskom govornom području koje treba pogurati. Neće biti tako. Majka sam dva odlična đaka vukovca i prosvjetni radnik. Ovo je samo moje mišljenje, jer već rekoh nisu svi učitelji isti. Evo, prva ja nikad nisam u svom poslu imala ovakav odnos prema dJeci. Možda je to pogrešno, ali sad znam sigurno da su moja dJeca srecnija i sigurnija u sebe.

        Одговорите на овај коментар
    • децембар 17, 11:05 Tatjana

      Niste obratili pažnju da je učiteljica napisala “kada ispitujem za odličnu ocenu”. I potpuno je u pravu. Dete treba bez pomoći i potpitanja da odgovori na postavljeno pitanje ukoliko želi da dobije 5. Ukoliko učiteljica pomaže, to nije za odličnu ocenu. Uostalom, budite sigurni da u višim razredima deca imaju potpuno drugačiji tretman i da je svaka dobra učiteljca toga svesna i da na ovakav način priprema decu za ono što ih čeka.

      Одговорите на овај коментар
  5. децембар 10, 21:51 #5 Vesna

    Da li ste tacno procitali sta je uciteljica napisala? Ona rece da onome ko odgovata za odlicnu ocenu ne pomaze sto je I logiicno jer onaj ko zeli odlicnu ocenu treba da je dobije za samostalno, sigurno znanje. Samouverenost se stice potvrdom za uspesan odgovor (rad) na kraju, I tako je odlicna ocena ta koja ce, ako je zasluzena, dovesti do samopuzdanja.

    Одговорите на овај коментар
  6. децембар 11, 11:47 #6 Shadow

    Oni koji se pronalaze u ovom tekstu ocigledno izvlace reci i recenice iz konteksta, jer ako do sada i sami ne vide gde grese, ovakav tekst im sigurno nece pomoci.

    Одговорите на овај коментар
  7. децембар 17, 11:15 #7 Tatjana

    Poštovana učiteljice, Vaš tekst je odličan. Potpuno ste u pravu. U svemu. Neodgovorni roditelji produkuju (ne usuđujem se da kažem vaspitavaju) neodgovornu decu. Bahati roditelji produkuju bahatu decu. Takvih je sve više. Odgovorne, lepo vaspitane i samouverene dece je malo. Veliki je problem što mnogo roditelja smatra da učitelji treba da vaspitavaju decu, da ih uče lepom ponašanju. Svi se svima mešaju u posao i svi sve najbolje znaju. Roditelji, bavite se svojom decom kod kuće, pustite učitelje i nastavnike da rade svoj posao. Velika većina njih to radi kako treba.

    Одговорите на овај коментар
    • децембар 25, 10:23 ivana

      “Svi se svima mešaju u posao i svi sve najbolje znaju”. Ovom rečenicom ste rekli suštinu. Meni je muka od sveznalica i svaštamajstora jer takvi ni šta znaju niti šta umeju. Svoje dete ću učiti da ume da veže pertlu, da samo obriše guzu (verovali ili ne znam prvake koji to ne umeju) a tablicu množenja ću ostaviti učiteljici osim ako dete ne pokaže interesovanje za istu.

      Одговорите на овај коментар
  8. јануар 09, 21:06 #8 Баја

    Па шта кад ни родитељи нису васпитани.

    Одговорите на овај коментар
  9. јануар 09, 21:08 #9 Баја

    Људи немој се нервирате. Биће боље.

    Одговорите на овај коментар
  10. јануар 10, 05:46 #10 Perica Kojot

    Svaka čast na tekstu, odlično je sročen i slažem se praktično sa svim. Jedino što mi smeta je što je preveden sa hrvatskog. Zar nemamo dovoljno domaće pameti, nego moramo da uzimamo tuđe tekstove? Jeftinije je ovako, brže, lakše?

    Одговорите на овај коментар
  11. мај 08, 00:11 #11 Bibi

    Prosvetni radnici su u poslednjim decenijama izgubili postovanje roditelja, nazalost moram da kazem: ne bez razloga. Previse je kukolja u tom zitu… O najrazlicitijim primerima bih mogla da pisem godinama, i o svetlim primerima, ali mnoooooogo vise o onim koji ne prilice prosvetnim radnicima.
    U ovom clanku za mene je problematicno upravo to sto uciteljica/autorka teksta ne daje za pravo da se njen rad procenjuje i ocenjuje. Dragi prosvetni radnici, pravo roditelja je, cak i obaveza, da “ocenjuju” vas rad. Dokle god sugestije roditelja posmatrate kao kritike, i dokle god kritike roditelja posmatrate ko napad na Vasu licnost, prava saradnja ne postoji. Probajte da uvazite misljenje roditelja, i priznajte, bar sebi, da niste nepogresivi.
    Nazalost, kod ovakvih ucitelja najvise ce ispastati upravo deca – vecina njih nece ostvariti svoj puni potencijal, jer je uciteljici tesko da brine o 23 ucenika u razredu. Ako je uciteljici/autorki teksta zaista tesko da obavlja svoj posao, cak i kada deca ne donesu crne flomastere, cak i kada roditelji dovode u pitanje njene kriterijume, zao mi je sto je promasila profesiju.

    Одговорите на овај коментар
  12. фебруар 09, 01:38 #12 Amir

    Pre svega najbitnije je da je dete fino i kulturno vaspitano da zna za red, rad i disciplinu. Dete nije donela roda nego su ga nacinili roditelji koji treba da vode o njemu racuna i da ga neguju kao biljku ako se biljka ne ispravno neguje ne ocekujte dobar plod. A ako sve ide kako treba onda ce i to dete biti kako treba.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.