Зашто више нећу ићи с децом у ресторан

фебруар 01 23:08 2017

Кренули смо тог, наизглед обичног септембарског сунчаног јутра, сви ђутуре, да тата купи од шанера нове наочаре. Нико није вриштао у колима (па ни деца), а и сама куповина је, зачуђујуће, протекла мирно. Ок, то што се Оги укакио и окадио фенси стан продавца наочара сматрамо редовном појавом. Завршили смо куповину и сели у ауто, са идејом да одемо на доручак на реку. Мами је ово први излазак после дужег времена, па се мало и дотерала (то подразумева косу исфенирану док сви спавају и било шта што није тренерка и мајица), чак нашминкала. То се касније показало као не баш добра идеја јер смо Огија, побегавши постиђено из стана оних шанера, пресвлачили у колима, па је део садржаја његове пелене нeкако завршио на мамином челу. Но, то су мање више редовне ствари, а овде није реч о томе.

Дакле, с новим наочарима и већ помало нервозном децом стигли смо до реке. Избор места за доручак би нам некад, док смо били момак и девојка, обично трајао по пола сата. Сада је критеријум да ли се може сићи колицима и има ли одвојен део за непушаче. И хоће ли уопште да нас приме у овом саставу.

Услови су се испунили код првог сплава на који смо налетели. И ево како је то изгледало…

Наслов: Зашто више нећу ићи с децом у ресторан

Улоге: Мама, тата, Ања (2,5 године), Оги (2,5 месеца), конобар

Место збивања: Сплав-ресторан на Сави

 

Конобар: Добар дан! Изволите. Само да знате, гужва је, па ћете мало причекати ако желите доручак.
(бедан покушај да нас одговори, кад је видео у каквом се саставу приближавамо ресторану)

Мама: Нема проблема, сачекаћемо.

Конобар: Нема места на тераси, једино да седнете унутра.

Тата: (мумла себи у браду, али, кад је већ спустио колица низ степенице па преко воде, не пада му на памет опет да се пење и спушта у други ресторан).

Седамо за сто поред врата која воде на терасу и покушавамо да сместимо колица тако да ником не сметају.

Мама: Ања, седи љубави овде.

Ања: Али нећу туууу, нећуууу.

Мама: Добро мила, седи онда овде (показује на другу столицу)

Ања: Нећу, нећу, хоћу тамооо!

Мама: Добро! (подиже дете на изабрану столицу)

Мама и тата се смештају.

Ања: Ја сам гладнаааа!

Мама: Ево мила, сад ће чика да нам донесе јеловник. Шта ћеш ти да једеш?

Ања: Ја хоћуууу ницу.

Мама: Љубави, немају овде сланиницу, може ли чорбица лепа, са павлаком?

Ања: Не, хоћу ницу (силази са столице)

Наилази конобар.

Конобар: Изволите, шта желите?

Тата: Па имате ли мени?

Конобар: Тренутно су сви заузети, мораћете да сачекате.

Тата (додатно изнервиран): Добро! Шта нам препоручујете?

Конобар даје препоруку, мама и тата поручују, а за Ању – чорбица. За то време, Ања чучи поред столице за суседним столом. Мама баца поглед.

Мама: Не! Не једи то! (устаје подиже Ању која видно негодује)

Ања: Оћуууу тооооо!

Некако се смирује. Беба у колицима је све нервознија, тата мора да је узме.

Ања: Месе каки. (Мени се каки)

Мама и тата размењују погледе уз превртање очима.

Тата: Добро (даје мами бебу и води Ању у веце).

Беба се окреће ка мами тражећи да сиса.

Мама (конобару): Извините, имате ли неко скровито место где бих могла да га подојим.

Конобар: Па једино да одете до тоалета.

Мама (себи у браду): Иди ти у клозет да једеш…

Конобар: Рекли сте?

Мама: Ништа, ништа. Сешћу за онај сто у ћошку. (седа за удаљени сто и доји бебу)

Тата и Ања се враћају.

Мама: Је л какила?

Тата: Није! Неће.

Ања: Татааа, месе каки!

Тата: Ања, били смо и ниси какила.

Ања: А тата, а тата, укакићу сееее.

Тата (смирује се): Добро, идемо.

Тата и Ања одлазе. Конобар прилази столу.

Конобар: Ево чорбицааа, изволите.

Тата и Ања се враћају. Тата гунђа. Седају за сто.

Ања: Чорбицаааа!

Хвата се за кашику и просипа по мајици. Почиње да плаче. Тата вади резервну мајицу и пресвлачи је. Мама се враћа с бебом и оставља је у колица. Стиже храна за маму и тату.

Ања: Татааа, месе какиии!

Тата: Е баш ме брига, укаки се!

Мама (тати): Изведи је напоље, можда не може овде.

Тата устаје, на ивици нервног слома и одлазе. Ања цупка и кенка.

Мама: Чекајте! Ево вам кеса да покупите.

Тата се враћа по кесу, одлазе. Мама успева да отпије пар гутљаја воде, Ања и тата се враћају.

Тата (и даље на ивици нервног слома): Укакила се. Она се укакила.

Мама: (уздах) Ок, идемо.

Тата одлази до конобара да плати рачун, мама пакује ствари и одлазе.
На пола пута до кола…

Тата: Наочаре. Нема ми наочара.

Мама: Како? Па где си их оставио?

Тата: А откуд знам?! Идем назад да видим

Мама одлази ка колима с децом, Ања плаче. Пакују се у кола. Тата се враћа, без наочара.

Тата: Можемо ли нешто да се договоримо у вези са децом и ресторанима?

Мама: Може. Наредне три године, минимум.

Тата: Минимум.

Наравоученије: Ако излазите с децом, завршићете укакани и гладни. Упропастиће сваки одлазак у ресторан, биоскоп, куповину. А ипак, на крају дана, опет ћете се питати има ли на овом свету ико срећнији од вас и може ли се толиком снаго волети нешто још осим онога што сте себи родили…

A. Ц.

  Categories:
напишите коментар

2 коментара

  1. фебруар 02, 12:56 #1 Mama

    E bas sam se lepo ismejala 😀
    Skroz realna situacija koja ispituje granice izdrzljivosti svakog roditelja 😀 😀
    Naravoucenije- Mek je nesto najblize sto cemo prici restoranu sdecom…tamo ih bar ima slicnih nama 🙂

    Одговорите на овај коментар
  2. април 10, 16:08 #2 Virtual Private Server

    Да су Немци одлучили да „Мајн кампф” више не буде потпуни табу већ основа за учење о неславној прошлости сведочи и то да је немачка министарка просвете Јохана Ванка истакла да би ово критичка верзија овог дела требало да помогне раскринкавању митова о нацистичком вођи тако што ће та књига ући и у наставни програм.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.