Колико је сати? Који беше дан данас? Ух, како бих дремнула још мало. Зашто бар једном не бих могла да останем у кревету цео дан! Какви Кариби, то би био одмор! Кревет, сладолед и филмови. И чоколада. И вино. Јој Боже, никад ја нећу смршати. Можда би требало да пређем на хроно. То би био изазов.
Што се сад свађају?! Опет су нашли моје руменило! У соби препуној играчака које сам платила ко зна колико, они се отимају око руменила! А и те играчке, требало би оне плишане да оперем једном. Питај бога где је то све било. Зашто не могу да будем као оне маме са Инстаграма? Оне саме деци праве играчке, па се заједно играју! Нисам направила детету ни сензорну таблу, а ено пуна фиока поклопаца од влажних марамица за игру меморије.
Јао шта све имам данас да урадим. Нисам одговорила на позиве и поруке јуче. Људи вероватно мисле да сам неваспитана. Морам мало да се организујем. Морам да организујем целу кућу. Ова соба је хаос. Прочитала сам, нека мама је написала, да је спаваћа соба заправо одраз брака.
Боже, молим те да то није тачно.
Морам да уведем мало реда. Бар ову гомилу веша да склоним. Али прво да извадим веш из машине. Погледај, па пола ових ствари им је већ мало. Шта ћу с тим? Можда би требало да имамо још једну бебу? Осећам да нисам с тим завршила. Мислим, јесам на ивици живаца и овако, али као да нисам завршила.
Требало би да им дам неко воће сад пре доручка. Јагоде. Штета што нису органске. Зар нису јагоде беше на листи највише третираног воћа? Вероватно је боље да не једу ништа него неорганске јагоде. То су само пестициди у облику јагода. Као отров да им дајем. Прво ћу да их оперем.
Треба да очистим и фрижидер. И замрзивач. Колико хране бацамо… Шта да спремим за ручак? Стално вртим једно исто. Можда ћуфте? То нико не једе. Или неке макароне? Па то су јели пре неки дан. Онај сир је готов, можда може у питу. Али немам коре. Ма, поручићу им пицу. Три дана сам кувала, могу и ја да одморим.
Не знам зашто не могу да будем као моја заова. Она је тако организована. Све је на свом месту, беспрекорно. Не знам како јој то полази за руком. Моја кућа личи на неки аутлет тржни центар у току снижења. А оне маце од прашине, почеле су и да се котрљају по кући као у вестерн филмовима. Требало би да урадим генерално чишћење. Али прво морам да купим сирће и лимунтус. И да побацам сву ову агресивну хемију. Ко зна како то на децу утиче. Ако им некад нешто буде фалило, ја ћу бити крива, јер користим све те отрове.
Морам и дуде да купим. Мислим да их беба негде крије. Или долазе гоблини ноћу и краду их за своје мале бебе гоблине. Кад смо код гоблина, треба да платим рекреативну. Ваљда нисам закаснила. Те екскурзије су све скупље сваке године.
Ок, ако не устанем одмах, закаснићу. Јао, морам да станем да сипам гориво. Зашто увек чекам последњи тренутак? Зато што увек журим кући.
Ево их, хоће доручак. А зашто се беба уопште не чује? Да ли је све у реду?! Да ли се ноћас будио? Не могу да се сетим. О, не! Шта ако уђем тамо и… Ох, ево га, дере се. Што није спавао још мало…