Bilo da se nađemo na dečjem igralištu, posetimo školu ili odemo na rođendansku proslavu, uvek možemo računati sa tim da ćemo čuti frazu koja se konstantno ponavlja: „Bravo, odlično ste to uradili!” Evo zašto nije baš najbolje koristiti reč „Bravo!“.
Još kao bebe, deca dobijaju aplauz kada počnu da savladavaju prve mehaničke radnje, poput sastavljanja ruku. Naše reakcije na ovakve radnje su gotovo postale verbalni tik. Danas ima puno literature koja daje savete vezano za vaspitavanje dece bez primene fizičkog kažnjavanja. Međutim, retko će se naći reči obeshrabrenja kada je u pitanju, eufemistički nazvana, pozitivna podrška. Kako bi se izbegli nesporazumi, treba naglasiti da se ne dovodi u pitanje značaj podrške i ohrabrivanje dece, potreba za pružanjem ljubavi, zagrljaj i pomoć da se osete dobro. Pohvala je, međutim, priča za sebe. Evo i zašto:
Manipulacija dece
Pretpostavimo da vašem dvogodišnjaku koji jede bez prosipanja ili petogodišnjaku koji za sobom sredi pribor za crtanje date verbalnu podršku. Ko ima koristi od toga? Da li je moguće da to što govorimo deci da su odradili “ dobar posao“ ima manje veze sa njihovim emocionalnim potrebama, nego sa našom samouverenošću? Rheta DeVries, profesor na Univerzitetu Severna Ajova, daje tumačenje kojim je po sredi “kontrola na fin način“. Slično kao sa materijalnim nagradama ili kaznama – po sredi je činjenje određenih radnji koji kod dece izazivaju ponašanje koje je u skladu sa našim željama. Ovakvo ponašanje može dati rezultate (bar na određeno vreme), ali treba biti svestan da u tom slučaju izostaje rad sa decom. Na primer, uključujući ih u razgovor o tome šta čini da razred ili porodica funkcioniše kako treba, ili na koji način, ono što smo uradili ili nismo uradili, utiče na druge. Drugi pristup ne samo da ukazuje više poštovanja, već pomaže deci da postanu osobe koje razmišljaju. Pristup koji favorizuje pohvale može funkcionisati na kratko, pošto deci jeste potrebno naše odobravanje. Ali na nama je odgovornost da ne zloupotrebimo dečju zavisnost radi naše kratkoročne ugodnosti. Izgovarajući „Bravo!“ činimo da se sami osetimo samouvereno, dok istovremeno koristimo zavisnost dece od nas samih. Na ovaj način činimo da se daca osete izmanipulisanim, iako nisu u stanju da objasne zašto.
Pravljenje zavisnika od pohvala
Nije svaka nagrada pažljivo proračunata taktika kojom kontrolišemo ponašanje deteta. Ponekad pohvalimo dete samo zato što smo zadovoljni onime što je dete uradilo. Čak i u tim situacijama, korisno je malo bolje razmotriti pristup. Umesto da unapredi dečje samopouzdanje, pohvala kod dece može izazvati stvaranje zavisnosti od onih koji je daju. Što više govorimo: “Sviđa mi se kako to radiš…“, „Bravo!“, deca se više oslanjaju na naš sud, naše odluke o tome šta je dobro ili loše, umesto da kreiraju sopstveno mišljenje. Sopstvenu vrednost mere na osnovu onoga što čine da bi izmamili osmeh ili odobravanje.
Krađa dečijeg zadovoljstva
Istraživanja pokazuju da učenici koji su više bili izloženi pohvalama od strane nastavnika imaju tendenciju da daju odgovore upitnim glasom. Npr: Koliko je 12- 5? Hm…sedam? Odustaju od ideje koju imaju čim se odrasli ne slažu sa njima. Takođe teže istrajavaju u zahtevnim zadacima ili deljenju ideja sa drugim učenicima. Ukratko, „Bravo!“ ne čini da se deca osete podržano, ono čini da se deca osete nebezbedno i zavisno. Čak može pokrenuti vrtlog u kome naše pohvale imaju za posledicu sve veću zavisnost dece od nas, tako da bivamo prinuđeni da nastavljamo sa pohvalama. Nažalost, neka deca postanu odrasle osobe kojima je i dalje potreban neko da ih potapše po ramenu i potvrdi da je ono što čine ispravno. To svakako nije ono što želimo za našu decu.
Gubitak interesovanja
Nevezano za pitanje zavisnosti, dete zaslužuje da samostalno uživa u sopstvenim postignućima, da oseća ponos zbog naučenog. Takođe zaslužuje da odluči kada će se osećati tako. Svaki put kada izgovorimo „Bravo“, mi govorimo detetu kako da se oseća. Nekada su naše procene ispravne, a naše vođenje neophodno – posebno kada je u pitanju uzrast od dve godine, kao i predškolski uzrast. Međutim, stalno vrednovanje nije potrebno, niti je korisno za razvoj deteta. Nažalost, možda još nismo shvatili da „Bravo!“ ima istu jačinu ocene kao i „To ništa ne valja“. Ono na šta treba obratiti pažnju kod pozitivne ocene, nije to što je ona pozitivna, već činjenica da je u pitanju ocena. A ljudi, uključujući i decu, ne vole kada ih ocenjuju. Presretna sam kada moja ćerka uspe da uradi nešto po prvi put ili kada nešto uradi bolje nego ikada do tada. Međutim,svim snagama se trudim da ne izgovorim „Bravo!“ jer ne želim da umanjim njenu radost. Želim da podeli svoju radost sa mnom, ne da gleda u mene očekujući potvrdu. Želim da ona uzvikne: „Uspela sam!“ (što obično i čini) umesto da me nesigurno pita: „Da li sam ovo uradila dobro?“
Redukovanje uspeha
Rečima “Dobra slika!“ možemo zadržati dečju pažnju na crtanju, sve dok pratimo to crtanje i dok dajemo pohvale. Lilijan Katz, jedna od vodećih stručnjaka iz oblasti obrazovanja u mlađem uzrastu, upozorava da „jednom kada pažnju zaokupi nešto drugo, većina deca uopšte neće želeti da se vrati prethodnoj aktivnosti“. Zaista, opširna naučna istraživanja pokazuju da što više hvalimo nečiji rad, ta osoba sve više gubi interes za ono što je morala da uradi kako bi dobila pohvalu. Crtanje, čitanje, razmišljanje … prestaje da bude cilj – cilj je biti nagrađen, bilo da se radi o sladoledu, sličici ili jednom „Bravo!“ Istraživanja takođe pokazuju da mala deca koja su često bila pohvaljivana u situacijama u kojima su pokazivala velikodušnost, imaju tendenciju da budu manje velikodušna u svakodnevnim situacijama. Svaki put kada bi čuli reči pohvale: „Bravo, baš je lepo od tebe što pomažeš“, postajali bi sve manje zainteresovani za deljenje i pomaganje. Velikodušnost postaje sredstvo za postizanje cilja. Da li pohvale motivišu decu? Naravno. Motivišu ih da dobiju pohvale. Čak i kada rade nešto dobro, to često bude zato da bi dobili pohvalu.
Kao da nije dovoljno što „bravo!“ može da ugrozi nezavisnost, zadovoljstvo i interes, ono takođe može uticati na to koliko deca zaista dobro nešto rade. Istraživanja ukazuju na to da deca koja često dobijaju pohvale za kreativno izvršenje zadataka imaju tendenciju stagniranja kada dođe do narednog zadatka – ne trude se onoliko koliko deca koja nisu primala pohvale u startu. Zašto se ovo dešava? Delom zbog toga što pohvala kreira pritisak da „nastavimo da radimo dobro“ koji zapravo ometa sam proces. Delom zato što je moguće da dete gubi interes za ono što radi. Delom zbog nevoljnog preuzimanja rizika – preduslova za kreativnost – jednom kada počnu da razmišljaju o tome kako da održe buduće pozitivne reakcije. Uopšte uzev, „Bravo, odličan posao!“ je ostatak jednog psihološkog pristupa koji svodi ljudski život na ponašanje koje može biti merljivo. Nažalost, time se ignorišu misli, osećanja, i vrednosti koje su u pozadini ponašanja. Na primer, dete može podeliti užinu sa drugom s namerom da dobije pohvalu, ili sa namerom da bude sigurno da drugo detete nije gladno. Pohvala zbog deljenja užine, sama po sebi, ignoriše različite motive. Ona zapravo promoviše manje poželjan motiv, čineći da deca i u buduće postupaju na način koji će im osigurati pohvalu.
Ipak, nije lako menjati navike. Na prvi pogled, čini se da nije teško promeniti naviku davanja pohvala. Ali ubrzo postaje jasno da pohvale dajemo više zato što nam je potrebno da kažemo nešto, nego što ih naša deca zaista trebaju. Svakako bi bilo dobro promisliti o onome što pohvalama postižemo.
Deci su potrebni bezuslovna podrška i ljubav. Oni su ne samo drugačiji od pohvala, već predstavljaju potpunu suprotnost. Koja je alternativa? To zavisi od situacije, ipak, šta god da odlučimo bitno je da bude ponuđeno u kontekstu istinske naklonosti i ljubavi za ono što deca jesu, a ne za ono što čine.
Šta vi mislite o ovome? Da li vas ovi stavovi iznenađuju ili u njima ima istine?