Kada razgovarate s decom, ton kojim govorite jednako je važan kao i reči koje izgovarate.
Ako se dete ružno ponaša ili besni, vrlo je moguće da ćete u tom trenutku uraditi sve ono što vam se čini da bi pomoglo da se dete zaustavi. Vikaćete, reći čak nešto što ne mislite. I dete će vam, skoro sigurno, oprostiti.
Ali, postoje neke reči, fraze, koje roditelji izgovaraju i koje se vrlo duboko urežu i, čak i ako ih zaboravimo, one su tu, u nama. Utiču na to kako vidimo sebe kroz život, na našu sposobnost da se suočimo sa izazovima, na veru u sebe.
To su, pre svega, one fraze koje roditelji koriste da dete posrame. Bilo za ponašanje ili emociju koje ono iskazuje. Kako je objasnila Tova Klejn, stručnjak za rani razvoj, autorka nekoliko knjiga na ovu temu i direktorka na Barnard College, sram je izuzetno toksična emocija, naročito kod male dece.
“Posramljivana deca nose sa sobom misao da nisu dobra, da ne treba da se trude jer nisu dovoljni. To postaje njihov unutrašnji glas i počinju duboko da sumnjaju u sebe.”
Većina roditelja koji decu posramljuju to čine u nameri da im skrenu pažnju na neko loše ponašanje, verujući da će deca na taj način postati bolja. U realnosti, to se vrlo retko dešava.
Kada deca osete sram zbog reči koje im upućuju roditelji, osobe koje treba da im budu oslonac i podrška, njihovo samopouzdanje i motivacija splasnu poput izduvanog balona. To, naravno, čini manje verovatnim da će se usuditi da probaju nove stvari, da rizikuju, a sve iz straha od reakcije roditelja ako ne uspeju.
Klejn je otkrila pet najčešćih toksičnih fraza, a ako se u nekoj pronađete, pokušajte da koristite alternativu koju ona nudi.
5 toksičnih izraza koje često govorimo deci, a ne bi trebalo
Uz kolutanje očima zbog nekog detetovog ponašanja, često idu i ove izjave:
- ″I opet si namćorasta. Večito se svađaš, stalno si neraspoložena!”
- “Moraš li stalno to da radiš? Evo, opet si (negativno ponašanje), a juče smo pričali o tome!”
- “Kao i obično, preteruješ!”
- “To je glupost!”
- “Kad god se desi (nešto), ti uvek tako reaguješ! Nerviraš sve oko sebe!”
Obično su ovakve izjave znak naše frustracije. Možda se dete ponovo svađa sa bratom, možda je odbio doručak jer ne voli kašu.
Ipak, kao i mi, deca imaju trenutke kad su loše raspoloženi. A čak i ako su ti trenuci češći, to je retko razlog da ih zbog toga posramljujemo, a češće da probamo da pronađemo uzrok.
A šta možete da kažete?
Pa, uvek je dobra ideja da, pre nego što bilo šta kažete, date sebi koji trenutak. To je dobro u svakom odnosu, ne samo sa decom. Zapitajte se: „Zbog čega me ovo toliko ljuti? Zašto mi je to okidač?“
Onda se dosetite da deca, kao i odrasli, prolaze kroz različite emocije od kojih su neke lepe, a neke ne baš tako lepe. Onda pokušajte da pronađete reči koje neće etiketirati dete.
Evo nekoliko primera koje navodi Klejn.
- „Ne želiš da sad ovo radiš. Razumem to, ali ipak moramo.“
- “Ako je teško, pomoći ću ti.”
- “Volela bih da možeš, ali sada ne.”
- “Želiš kod bake sad? Razumem, znam da voliš da budeš s bakom. Ali, nažalost, sada imamo druge obaveze.”
Priznajte im da su njihova osećanja nešto normalno. To ne znači da ste popustili pred njihovim zahtevima. Stvari će se i dalje odvijati onako kako ste vi, kao odrasla osoba, odlučili. To što se njima radi nešto drugo je sasvim u redu, ali ne znači da ćete vi zbog toga promeniti plan. Ipak, isto tako ne bi trebalo da znači da ćete im zabraniti da osećaju ili budu tužni, razočarani. I nema potrebe da naširoko objašnjavate. Empatija i razumevanje mogu stati u dve rečenice.
Ako vam se čini da razumevanje ne pomaže, da dete ne prihvata razgovor, ignorisanje je sasvim u redu. Ali ne na prvu loptu i ne ljutito. Kažite nešto poput: „Idem samo da pripremim naše stvari za polazak, pa ću se vratiti po tebe za koji trenutak.“
Ako ipak izgubite strpljenje i u afektu kažete nešto što ne bi trebalo, važno je da to popravite. „Bilo nam je teško maločas. Ja sam vikala, ti si bila uznemirena. Nije trebalo da bude tako. Žao mi je. Sada smo ok.“