Најкориснија вештина данашњице је вештина самосталног учења. Та вештина није чак ни питање одабира, него питање опстанка.
Ученици који само памте уче за оцену, а они који знају да поставе питања о градиву разумеју научено, пише портал Клоканица, и саветује како да деца боље уче.
Најкориснија вештина данашњице је вештина самосталног учења. Та вештина није чак ни питање одабира, него питање опстанка. Прилике које се свакодневно мењају траже човека који непрестано учи нешто ново да би им могао доскочити. Чињеница је да ученици који знају да уче – воле учење, а да га они који нису научили да уче – не воле, сматрају учење нечим тешким и досадним па праве проблеме и себи и учитељима. Један од добрих начина је да их најпре одучимо од седам најчешћих грешака лошег учења:
Прочитајте и Koji su faktori uspešnog učenja i kako napraviti dobar plan učenja?
1. Ученик се труди да запамти нешто што не треба запамтити него разумети.
2. Ученик запамти, али не провежба довољно.
3. Не вежба објашњавајући то што зна неком другом, својим речима.
4. Срља и баца се на задатке пре него што је научио најосновније. Не иде му, па одустаје.
5. Одгађа да примени своје знање или вештину док њоме савршено не овлада – јер се боји грешке и неуспеха.
6. Сатима учи, убија се од учења.
7. Учи, а не размишља заиста о томе што учи.
Што је алармантно погрешно у тих седам најчешћих грешака?
То што трајно одбијају ученике од учења, демотивишу, кваре им перцепцију и онај исконски доживљај учења као радости откривања света и спознавања себе. Резултирају обесхрабрујућим порукама типа: то је досадно, то је тешко, ниси ти за то… Одустани! Прва, дакле, ствар коју ученике треба научити кад их учимо да учие јесте да је реч о вештини коју свако може да научи и у којој свако може да буде успешан.
Мање учи, а више научи
Правило је: уложиш ли 80 посто свог труда и времена у учење и тиме оствариш 20 посто резултата – не знаш учити. Онај ко зна да учи, уложиће 20 посто времена и напора да покупи 80 посто онога што треба да научи. Све би се могло сажети саветом: мање учи, а више научи, те се фокусирај на најважније.
И сад долазимо до првог корака у учењу самосталног учења: ученик мора научити да одреди што је битно, а шта није. Сваки учитељ којем је стало да научи ученике самосталном учењу мора сам себи искрено да одговори на два питања:
Може ли мој ученик да научи самостално да одређује шта је битно, а шта није, ако му увек ја говорим шта је битно, нацртам му то на табли, кажем му шта да подцрта у књизи, упозорим га шта треба да запише? Треба ли мој ученик да зна да разликује битно од небитног ако га ја у усменом и писаном испитивању обасипам питањима о небитном?
Прочитајте и Po čemu se razlikuju darovita deca i zašto darovitost nije uvek dobra
Пут до самосталности у учењу
Неописиво је једноставно учити ученике да уочавају шта је битно: престаните то да им говорите. Уместо да им тумачите ново градиво, нека на часу читају одломак по одломак из уџбеника. Одломак је једна или више реченица које на окупу држи нека заједничка мисао. Нека је открију. Након сваког одломка питајте их шта је ту битно, нека сажму, кажу то својим речима. Ако сами нису уловили смисао и оно што је битно – тада сте ви на реду да им то објасните. Не пре тога.
Други сјајан начин да ученике научите да открију битно јесте – окренута учионица. Задајте им да код куће проуче нову лекцију и извуку белешке, направе концепт, припреме једноминутно предавање… Кад на следећем часу чујете шта су и како су схватили, онда се умешајте нужним објашњењима, примерима, синтезама…
Ако дете не мора, онда ни неће
Има једна стара пословица која каже да је пут у пакао поплочан добрим намерама. Све што ја урадим уместо ученика (или детета) – оно не мора. А ако не мора, онда дете ни неће. Најзад, ако желите да убијете две муве истим ударцем – научити ученика да размишља и научити га самосталном учењу – задајте му да поставља питања, и то разне облике питања.
Самостално учење постављањем питања ученика навикава на проблемско размишљање. Учинићете својим ученицима огромну услугу ако им за домаћи не задате да одговоре на питања, него да их поставе. Нека саставе испит, тест… Разговарајте с њима о питањима која су поставили. Научите их да разликују питања за репродукцију запамћених података (на које је могуће у тексту наћи већ готове одговоре) од питања вишег степена која траже да нешто самостално анализирају, самостално створе закључке или процене. Ако знају да одговоре на питања за репродукцију запамћених података, веројатно ће добити диплому. Али желе ли сутра да добију посао, морају да знају да постављају питања и самостално трагају за одговорима на њих.
Прочитајте и 10 načina kako roditelj može pomoći detetu u učenju
Извор: detinjarije