Желим да верујем да је све ово што је речено против просветних радника претходних месеци последица лоше информисаности о професији просветног радника. Одбијам да верујем да се иза већине малициозних коментара крију малициозни људи и верујем да су то пре свега необавештени људи. Наравно да има и малициозних, на срећу, у веома малом броју, али овај чланак и није писан за њих. Јер они и неће прочитати овај чланак, већ чим виде наслов кренуће са коментарима које човек који има своје достојанство никада не би дозволио себи да напише.
Постоји одређен стереотип да се посао просветног радника своди на четири часа дневно за који добија добру плату (нижу од многих професија за које се тражи средња стручна спрема!), да имају те силне распусте и слободне дане. Разочараћу вас. Ми немамо распусте. Имамо само један одмор, исто као и сви остали који не можемо да искористимо кад желимо већ искључиво на лето и на којем често допијемо и понеки допис о новинама везаним за нову школску годину, стручном усавршавању – семинарима и вебинарима. Док су деца на распусту, просветни радници пишу извештаје, евалуације, сређују документацију. У суштини, деца имају три распуста – зимски, пролећни и летњи, а оно што се у медијима зове ,,јесењи распуст“ је перфидна медијска хајка на просветне раднике јер су то слободни дани који су државни празници и то се никако не може звати распустом. Онда јесењи распуст имају и друге државне службе, као и божићни и васкршњи. Но, и тај ,,јесењи распуст“ је тромесечје и ми који смо ,,на распусту“ сређујемо оцене и пишемо детаљне извештаје.
Посао просветног радника у школи је мање од половине његовог задужења. То би вам било исто као кад бисте рачунали да је хирург хирург само кад је у операционој сали или да је продавачица у парфимерији, продавници обуће или одеће, продавачица само кад прода робу. Замислите да свима рачунамо тако радно време као што многи рачунају радно време просветном раднику?!
Шта се све рачуна у задужења просветног радника? Навешћемо само неке кључне ствари.
- Осмишљавање часа и писање припреме за сваки школски час. Неозбиљно је и замислити, да не говорим поверовати у то, да просветни радник једноставно уђе на час и крене тако спонтано да предаје. Имајте у виду да је наш посао да трансформишемо своје знање и прилагодимо узрасту ученика којима предајемо. Наше знање није нешто што смо коначно добили завршетком одређеног факултета. Сваке школске године, ми имамо у просеку преко 100 часова стручног усавршавања како у установи тако и ван ње, дужни смо да се прилагодимо друштву које се брзо мења и као последица тога имамо генерације које се разликују, па је самим тим бесмислено применити исту припрему на све све генерације. То не функционише тако у пракси. Додатно, просветни радник мора прилагодити своју припрему специфичности одељења у којем предаје а да при том оствари све оне исходе који су прописани законом. Дакле, различита деца, различити приступи, не постоји универзална припрема за сва одељења истог разреда. Значи, за сваки час прво осмишљавање часа, а онда и писана припрема истог.
- Рад са ученицима. Заиста је то широк појам шта све подразумева рад са ученицима. Обавеза сваког просветног радника је да пренесе знање ученику и да му да благовремену повратну информацију о његовом постигнућу. Повратна информација би требало да буде што чешћа, на сваком часу, бар формативним оцењивањем. Поред тога, имамо писмене и контролне задатке – некад се питам да ли људи стварно разумеју колико је то одговоран посао. Колико сам пута један исти контролни више пута прегледала, да се не бих огрешила о неко дете, колико је потребно разумевања и флексибилности у свему томе да би на крају правично то оценио. И тако стотине контролних и писмених задатака носимо кући, прегледамо, пажљиво читајући одговоре неке исписане читко неке нејасне, непотпуне, двосмислене. Потребно је то оценити и бити праведан.
- Рад у стручним органима и тимовима. Сви наставници су чланови одељењских већа одељења којима предају и Наставничког већа. Све што је везано за ученике износи се на тим већима на којима се врши детаљна анализа свих наставних и ваннаставнихактивности. Поред тога, сваки просветни радник је члан бар још једног тима, а већина и више тимова, а неки су и руководиоци стручних тимова. Сви чланови тимова подносе писане извештаје и састају се баш у то време кад сви ви мислите да смо ми на распусту где вишечасовно анализирамо реализоване активности.
- Стручно усавршавање. Стручно усавршавање подразумева угледне часове и иновативне наставне моделе које наставник треба да реализује у току школске године и за које се посебно припрема. Да би то остварио, он мора стално да се стручно усавршава, да похађа семинаре и вебинаре који се најчешће одржавају викендом или у току распуста. На крају школске године, наставник је дужан да попуни и доказима поткрепи да има одређени број часова стручног усавршавања у установи и ван ње.
Посебно ћу се осврнути на наставу на даљину. Сваки члан породице просветног радника рећи ће вам да у настави на даљину није имао супружника, родитеља, дете и слично. Иако сам дефинисала радно време од 07:00 до 15:00 сваког радног дана , то је било само радно време за непосредан рад са ученицима, односно давање повратне информације ученицима и родитељима, мој радни дан се неретко завршавао у поноћ због свих припрема, како би ученицима на што ефикаснији и доступнији начин објаснила градиво. Већина нас је радила тако, до касно у ноћ. Јер, драги родитељи, материјал се не осмишљава и не шаље сам нити се сами домаћи задаци прегледају.
Морам да истакнем да је већина родитеља ученика којима сам предавала била изузетно коректна, а постоје и неки примери одличне сарадње које желим да нагласим. Имала сам у одељењу ученицу чији је очух толико пожртвован родитељ и који ради у Немачкој као медицински радник, а који је толико озбиљно схватио овај вид наставе да је редовно помагао детету око школских обавеза путем Скајпа! И не само то, редовно је учествовао у свим додатним пројектима, толико је био инвентиван и дао допринос настави на даљину на најбољи могући начин. Тај родитељ није роптао на просветне раднике, није давао негативне коментаре против просветних радника на друштвеним мрежама већ је схватио да је ситуација таква у целом свету и да сви морамо бити део решења. У свему овоме што нам се дешава нема привилегованих-сви смо жртве, нажалост. Или једна мајка која је, заиста, приступила настави на даљину као партнер наставнику и врло радо учествовала у свим пројектима. Наравно постоји много, много позитивних примера. То су примери родитеља који су желели да се додатно ангажују, што је за сваку похвалу. Међутим, све је то на добровољној бази и није се очекивало од свих родитеља да се додатно ангажују већ само да испоштују оно што подразумева настава на даљину.
Шта подразумева рад родитеља у настави на даљину?
Подразумева све оно што се односи и на редовну наставу и ништа више од тога осим слања радова ученика. Дакле, нико не очекује од родитеља да предаје деци, а нарочито не да ради домаће задатке деци, већ да преконтролишу децу да ли су завршили своје домаће задатке и да ли су разумели и да уколико нису разумели, контактирају са предметним наставником да им предметни наставник појасни. Међутим, уместо тога, неки родитељи су радили домаће задатке за децу и то после посла или су се трудили да то савршено ураде или чак ангажовали наставнике који држе приватне часове да одраде домаће задатке, па су нека деца која су имала оцену два или три, добијала петице. Мислили су да су преварили наставнике. Заправо, преварили су себе, беспотребно су се трошили, дали деци лош пример и још ако су ангажовали стручна лица да одраде домаће… И онда оно чувено: ,,Нису их ничему научили у школи!“ И још да им и платимо јер су нас ,,преварили“ радећи даноноћно домаће задатке за децу. Будимо реални. Требало је само пропратити да ли дете разуме повратне информације наставника и послати радове уколико су деца нижих разреда док су деца виших разреда то могла да ураде сама.
Што се тиче прозивке на рачун платформи и недостатка наставних средстава, кад је почела настава на даљину кренуле су и анкете о томе да ли сви могу да прате ову наставу, а школе су давале додатну подршку у виду штампаног материјала, као и могућност давања рачунара на реверс. Дакле, максимално се излазило у сусрет и давала се подршка свима који не знају да користе одређене платформе. Неретко, баш због тога, многи наставници су радили на више платформи по цену сопственог времена и радећи до исцрпљености да би изашли у сусрет свима.
И још нешто, веома битно. Како постоје одређени позиви да се ,,укине“ школа и да се ,,плате“ родитељи да раде тај посао, онда им треба поверити и то да пишу књиге али које ће сами да осмисле а не да преписују оне које су просветни радници написали, онда нека нестану сва занимања јер су она стечена захваљујући образовању у школи, нека крену од самог почетка јер се често заборавља да све друге професије постоје захваљујући просвети. Где се тај кадар школовао? Да ли су родитељи подучавали будуће докторе, продавце, полицајце… И још нешто, и просветни радници су родитељи, такође, али родитељи који никада неће омаловажити било коју професију.
Као просветни радник, високо ценим критичко размишљање. Међутим, вређање и омаловажавање није критичко размишљање. Критичко размишљање подразумева да имате боље решење. Уколико га имате, предочите га. Бар смо ми у просвети увек отворени за то да у сваком моменту свакога пажљиво саслушамо. Шта желите? Није ствар у томе шта ви желите јер углавном, сви ми желимо исто тако да се све врати ,,у нормалу“. Ствар је у томе како да реализујемо то што желимо. Можда је најправедније било писати петицију против саме Короне јер она је, дефинитивно, крива за све. Потребно је решење. Наравно да смо спремни да чујемо све ваше конструктивне предлоге. Малициозне коментаре смо врло често прећутали јер они не воде ничему. Уосталом, они говоре само о онима који су их писали. Верујем да доста родитеља има добрих предлога. Реалних предлога. Напишите их на папир и сигурна сам да ће бити размотрени. Јер, као што каже она изрека, ако нисмо део решења, онда смо део проблема.
Аутор: Сања Симић де Граф