Ја сам одрасла у патикама с пијаце.
Носила сам одећу коју је пре мене носило бар двоје, а онда је прелазила у руке друге деце (неретко и дечака).
Пила сам воду из бунара, понекад и са чесме.
Лети су ми колена била више без коже него са њом.
У средњу школу сам кренула у тренерци.
Са руксаком.
Сновима.
И осмехом.
Таква сам је и завршила.
Данас, са мојим годинама, знам да сам имала кад да будем и дете и тинејџер и девојка и жена.
Непозвана да било шта коментаришем на ову тему, а погођена свакодневним виђањем жена које су, прескачући неке од фаза одрастања превише брзо и неприродно дошле до „титуле“ жене, пожелим да им поставим безброј питања… њима, или створењу које су под утицајем средине од себе створиле.
Где су ваши снови, барбике новог времена?!
Ко вам је и зашто тако закомпликовао одрастање? Где журите?
Пред чим бежите?
Пупољак се не отвара пре пролећа, зар вам нико то није рекао?!
Где сте испустиле невине осмехе, подерана колена и ситна радовања?
Зар морате да се „пењете“ на неудобне ципеле да бисте боље сагледале свет око себе? “
Поука: Не трудите се да изгубите детињство јер оно је најлепше када је спонтано, а године ће вас стићи, желели то или не.
Аутор непознат редакцији