Као неискусна мајка мислила сам да то грозно изгледа, али заправо нисам знала шта значи. А значило је да је Јоеy рођен с изобличеним ногама. Доктори су нас уверавали да ће уз лечење моћи нормално да хода, али да највероватније неће баш добро трчати.
Прве три године живота Јоеy је провео на операцијама, у гипсу, с ременчићима. Масирали смо му ноге, радили с њима, вежбали и стварно, кад је имао седам или осам година, нико не би рекао, гледајући га како хода, да је икада имао неких проблема.
Када би дуго ходао, на пример у забавном парку или Зоолошком врту, жалио би се на умор и болове у ногама. Тада бисмо стали, одморили се уз сок или сладолед и причали о ономе што смо видели и што још морамо видети. Нисмо му рекли зашто га боле ноге и зашто су слабе. Нисмо му рекли да је то нормално с обзиром на деформацију с којом је рођен. Нисмо му рекли, па није ни знао.
Деца у комшилуку јурила су около као што то већина деце ради за време игре. Јоеy би их гледао како се играју и онда би, наравно, скочио међу њих и такође почињао да се игра. Никада му нисмо рекли да вероватно неће моћи да трчи добро као друга деца. Нисмо му рекли да је друкчији. Нисмо му рекли. Па није ни знао.
У седмом разреду одлучио је да се укључи у крос тим. Сваког дана тренирао је с тимом. Чинило се да више ради и више трчи од других. Можда је осетио да способности које су другима нешто сасвим природно, њему нису. Нисмо му рекли да ће највероватније, иако може трчати, увек остати на зачељу. Нисмо му рекли да не би требало да се нада да ће постати члан „тима“. Тим чини седам најбољих тркача у школи. Иако цео тим трчи, само ће седморица најбољих бити у могућности да освоје бодове за своју школу.
Нисмо му рекли да вероватно никада неће ући у тим, па није ни знао.
Наставио је да трчи десет километара дневно, сваког дана. Никада нећу заборавити кад је имао температуру. Није хтeо да остане код куће јер је имао тренинг. Цеo сам дан била забринута за њега. Очекивала сам да ће ме назвати из школе и да ће ме молити да дођем по њега. Није назвао. Отишла сам на терене за крос после школе мислећи да ће прескочити вечерњи тренинг када ме угледа. Када сам дошла до школе, угледала сам га како потпуно сам трчи уз руб дугачке стазе омеђене дрвећем. Довезла сам се до њега и полако возила у корак с њим. Питала сам га како се осећа.
– Добро – одговорио је. Још је требало претрчати само 3 километра. Зној му се цедио низ лице, а поглед му је био стаклен због температуре. Ипак је гледао право пред себе и трчао даље. Никада му нисмо рекли да не може трчати с температуром. Никада му нисмо рекли. Па није ни знао.
Две недеље касније, само дан пре последње трке сезоне, објављена су имена чланова „тима“. Јоеy је био шести на листи. Постао је члан тима. Ишао је у седми разред. Свих осталих шест чланова тима ишло је у осми. Никад му нисмо рекли да највероватније неће ући у тим. Никада му нисмо рекли да он то не може… па није ни знао.
Једноставно је то учинио.