Kao neiskusna majka mislila sam da to grozno izgleda, ali zapravo nisam znala šta znači. A značilo je da je Joey rođen s izobličenim nogama. Doktori su nas uveravali da će uz lečenje moći normalno da hoda, ali da najverovatnije neće baš dobro trčati.
Prve tri godine života Joey je proveo na operacijama, u gipsu, s remenčićima. Masirali smo mu noge, radili s njima, vežbali i stvarno, kad je imao sedam ili osam godina, niko ne bi rekao, gledajući ga kako hoda, da je ikada imao nekih problema.
Kada bi dugo hodao, na primer u zabavnom parku ili Zoološkom vrtu, žalio bi se na umor i bolove u nogama. Tada bismo stali, odmorili se uz sok ili sladoled i pričali o onome što smo videli i što još moramo videti. Nismo mu rekli zašto ga bole noge i zašto su slabe. Nismo mu rekli da je to normalno s obzirom na deformaciju s kojom je rođen. Nismo mu rekli, pa nije ni znao.
Deca u komšiluku jurila su okolo kao što to većina dece radi za vreme igre. Joey bi ih gledao kako se igraju i onda bi, naravno, skočio među njih i takođe počinjao da se igra. Nikada mu nismo rekli da verovatno neće moći da trči dobro kao druga deca. Nismo mu rekli da je drukčiji. Nismo mu rekli. Pa nije ni znao.
U sedmom razredu odlučio je da se uključi u kros tim. Svakog dana trenirao je s timom. Činilo se da više radi i više trči od drugih. Možda je osetio da sposobnosti koje su drugima nešto sasvim prirodno, njemu nisu. Nismo mu rekli da će najverovatnije, iako može trčati, uvek ostati na začelju. Nismo mu rekli da ne bi trebalo da se nada da će postati član „tima“. Tim čini sedam najboljih trkača u školi. Iako ceo tim trči, samo će sedmorica najboljih biti u mogućnosti da osvoje bodove za svoju školu.
Nismo mu rekli da verovatno nikada neće ući u tim, pa nije ni znao.
Nastavio je da trči deset kilometara dnevno, svakog dana. Nikada neću zaboraviti kad je imao temperaturu. Nije hteo da ostane kod kuće jer je imao trening. Ceo sam dan bila zabrinuta za njega. Očekivala sam da će me nazvati iz škole i da će me moliti da dođem po njega. Nije nazvao. Otišla sam na terene za kros posle škole misleći da će preskočiti večernji trening kada me ugleda. Kada sam došla do škole, ugledala sam ga kako potpuno sam trči uz rub dugačke staze omeđene drvećem. Dovezla sam se do njega i polako vozila u korak s njim. Pitala sam ga kako se oseća.
– Dobro – odgovorio je. Još je trebalo pretrčati samo 3 kilometra. Znoj mu se cedio niz lice, a pogled mu je bio staklen zbog temperature. Ipak je gledao pravo pred sebe i trčao dalje. Nikada mu nismo rekli da ne može trčati s temperaturom. Nikada mu nismo rekli. Pa nije ni znao.
Dve nedelje kasnije, samo dan pre poslednje trke sezone, objavljena su imena članova „tima“. Joey je bio šesti na listi. Postao je član tima. Išao je u sedmi razred. Svih ostalih šest članova tima išlo je u osmi. Nikad mu nismo rekli da najverovatnije neće ući u tim. Nikada mu nismo rekli da on to ne može… pa nije ni znao.
Jednostavno je to učinio.