Када је, прошле јесени, у Београду гостовала чувена др Шафали Сабари, одржавши том приликом предавање у препуној сали Дома синдиката (за мене ће се увек тако звати), публика је била као омађијана. Ред смеха, ред озбиљног преиспитивања, ред олакшања кад схватите да нисте једини на свету са неким проблемом.
Од толико корисних ствари које сам од ње чула, једна ми се посебно урезала у памћење. И неизмерно ме растужила. Говорећи о немоћи родитеља кад се суоче с понашањем детета на које не умеју да реагују, др Шафали је рекла:
„Колико сте пута помислили ‘ово дете је немогуће!’ или ‘побогу, па зашто он то ради, шта с њим није у реду?!’ или ‘зашто не може да слуша кад му кажем?’ Замислите само, колико је наш ЕГО ВЕЛИКИ, кад нам је лакше да верујемо да нешто није у реду са дететом, него са нама и нашим приступом деци?“
А заиста је тако. Колико је само тешко, претешко помислити „шта би то ЈА требало да променим, па да ме дете чује?“ А колико је само лако окарактерисати дете као бахато, размажено, малог терористу или нешто горе.
Да, увек је најлакше било окривити децу. Много теже је поћи од себе и покренути промену. Било да сте родитељ или наставник. Или обоје.
Најбољи приказ стања у друштву у ери дигиталних технологија су коментари на порталима и друштвеним мрежама. Ту је лако бити анониман, а изнети став. А тај став је, баш укратко: „Какве везе има ако се деца код куће и у школи називају говедима и коњима? То није оправдање за лоше понашање.“ Није. Стварно није. Лоше понашање треба да има последице. Али, као што је рекла Снежана Голић, јесте УЗРОК. Јер у друштву где је ТО нормално не расту емоционално и социјално здрава деца. Расту емоционално осакаћени млади људи.
На вест да је наставница енглеског у вртићу ошамарила петогодишњака, стижу коментари подршке.
На вест да је професорка претила ученицима батинашима, овације.
Низ се наставља у недоглед.
Насиље према деци се релативизује, чак подржава. Одмах смо им, деци, иако их не познајемо, налепили етикету маминих и татиних синова и знамо да су они то све заслужили.
Ми, одрасли. Ми формиране личности, не знамо боље од тога да кажемо „магарче један“. Не знамо боље од шамара. Не умемо. Једни друге тапшемо по раменима и уверавамо да вређајући децу и ударајући их нисмо нигде погрешили. Истовремено, од њих очекујемо смерност и поштовање. Док ми имамо право да на понашања која нам сметају или нас вређају реагујемо – увредама. Док ми имамо право на „лош дан“. Деци се то право не сме дати. Деца, никако, никад не смеју сличну увреду изрећи одраслом јер за то оправдање не постоји. Али, ако погрдне речи долазе од оних који би требало да им буду ауторитет, код куће или у школи, имам новост за вас – деца неће постати боља.
Неће, све док насиљу одраслих према деци аплаудирате, а кад је обратно тражите најстроже казне. А све за шта желите да их казните, они су од нас чули и видели. И претње и ударце и увреде. СВЕ.
Да, од нас уче и како се вређа и како се измичу столице и како се лаже.
Јер, кад кажемо „нема везе, сине, однећемо оправдање од лекара, а ми ћемо на скијање“ учимо их да лажу.
Кад наставник то подржи, иако зна да сабере два и два, он је саучесник у тој лекцији. Мало по мало, учимо их како се обавезе избегавају, како се „на муфте“ добија оно што желиш.
Кад их назовемо говедима, учимо их да вређају оне који их нервирају. Јер, ако тако раде ауторитети, онда је то начин.
Кад их ударамо јер смо незадовољни њиховим понашањем… морам ли да објашњавам чему их учимо?
Све те лекције, они памте. И све нам долазе на наплату. Са каматом.
Ах, знам. Све је почело кад су деца добила некаква права! Тад се све срушило. Слажем се. Срушио се генерацијски тренд одгоја угњетаване деце. Сад је за васпитање, уместо подизања гласа и прута, потребна и некаква вештина, разумевање дечјег развоја и повезивање с дететом. И оно најтеже – стрпљење.
И док сви ламентирају над прошлим временима, када је толико било лако бити наставник и родитељ, питам се само – колико ће нам времена бити потребно још да схватимо да су деца ништа друго до огледало нас самих?
А одговор на питање из наслова? Кад обуздамо его и преиспитамо себе. Зато никад.