Svi sedaju. On stoji u prvoj klupi. I čeka.
Žagor se polako utišava. Zvoni za početak časa. A on i dalje stoji.
Knjige su na stolu. Olovke složene u milimetar. A on na nogama još uvek.
Nehajno klimnem glavom, više kao da se pitam, on shvati da odobravam.
I seda na stolicu.
Njima to nije neobično. Oni su navikli da njihov drug ne seda dok ne sedne nastavnik ili mu ne da znak rukom da je gest dubokog poštovanja prihvaćen. Oni znaju da od njega to niko ne traži, on to prosto želi, jer je to njegov način da se zahvali.
Kratak osvrt na najinteresantniji deo časa i blagi naklon pri izlasku iz učionice, još jedan je od rituala koji mi već godinama nedostaju.
A nedostaje mi i reč štreber izgovorena kao titula i posebna čast. Jer oni su znali da od njihovog nema bolji, i svi su želeli da je ponesu. Jer u njegovoj drugarskoj biografiji nema ružne reči, nema uvrede. Samo podrška i otvorene sveske za sve.
I sve ovo, uz petice, takmičenja, posebne diplome, nije dovoljno.
I bajka se ovde završava.
U realnosti je sve svedeno na broj.
Vukova diploma petnaest bodova. Osvojeno prvo mesto na republičkom takmičenju dvanaest bodova. Osvojeno međunarodno takmičenje petnaest bodova. Prvo mesto u sportskom takmičenju tri boda.
A na ono poštovanje i drugarstvo, možeš da izvučeš deset. Ukupno. Pa ti budi tako izuzetan i poseban. A mi ćemo sa osećajem gorčine otići sa Veća.
Izvini.
I nemoj da se ljutiš na pravilnik. Samo na nas koji smo pristali na opaske da drugarstvo nije merljiva stvar. Na primedbe da se ishod ne može odrediti na osnovu subjektivne procene. Na žalbe. Na advokate. Na revizije. Jer i od nas se traži samo papir. I samo broj. Za to što mislimo da si neponovljiv, nemamo dovoljno dokaza.
I možda je slika nekog drugog u holu, ime i prezime koje se sa osmehom izgovara u zbornici, je tvoje.
I to će da promeni sve.
Autor: Maja Radović, prof. srpskog jezika i književnosti