Сви седају. Он стоји у првој клупи. И чека.
Жагор се полако утишава. Звони за почетак часа. А он и даље стоји.
Књиге су на столу. Оловке сложене у милиметар. А он на ногама још увек.
Нехајно климнем главом, више као да се питам, он схвати да одобравам.
И седа на столицу.
Њима то није необично. Они су навикли да њихов друг не седа док не седне наставник или му не да знак руком да је гест дубоког поштовања прихваћен. Они знају да од њега то нико не тражи, он то просто жели, јер је то његов начин да се захвали.
Кратак осврт на најинтересантнији део часа и благи наклон при изласку из учионице, још један је од ритуала који ми већ годинама недостају.
А недостаје ми и реч штребер изговорена као титула и посебна част. Јер они су знали да од њиховог нема бољи, и сви су желели да је понесу. Јер у његовој другарској биографији нема ружне речи, нема увреде. Само подршка и отворене свеске за све.
И све ово, уз петице, такмичења, посебне дипломе, није довољно.
И бајка се овде завршава.
У реалности је све сведено на број.
Вукова диплома петнаест бодова. Освојено прво место на републичком такмичењу дванаест бодова. Освојено међународно такмичење петнаест бодова. Прво место у спортском такмичењу три бода.
А на оно поштовање и другарство, можеш да извучеш десет. Укупно. Па ти буди тако изузетан и посебан. А ми ћемо са осећајем горчине отићи са Већа.
Извини.
И немој да се љутиш на правилник. Само на нас који смо пристали на опаске да другарство није мерљива ствар. На примедбе да се исход не може одредити на основу субјективне процене. На жалбе. На адвокате. На ревизије. Јер и од нас се тражи само папир. И само број. За то што мислимо да си непоновљив, немамо довољно доказа.
И можда је слика неког другог у холу, име и презиме које се са осмехом изговара у зборници, је твоје.
И то ће да промени све.
Аутор: Маја Радовић, проф. српског језика и књижевности