Бити наставник једно је од најизазовнијих и најлепших занимања. Бити наставник подразумева много више од преношења информација из уџбеника ђацима, додељивања домаћих задатака и оцењивања. Бити добар наставник значи да сте и добар педагог, иноватор и мотиватор својим ученицима.
Овако, за наш портал, почиње причу о својој професији Весела Мачкић, учитељица чији рад прате бројне награде и признања, а у просветној јавности позната је као иноватор, неко ко не престаје да, учећи друге, и сам учи. Знају је и као жену са много хобија, а трчање је један од њих.
Весела нам говори о томе како је и због чега проглашена Најбољом учитељицом године у Србији, као и зашто је донела одлуку да промени посао и више не буде учитељица у државној основној школи.
Који су ваши основни принципи у раду с децом?
Свака генерација ђака за мене је нови изазов. Са сваком генерацијом сам имала другачији приступ у раду, другачије сам реализовала неке наставне области. Свака генерација ме другачије инспирише.
Али, оно што се не мења је то да највише пажње посвећујем практичном раду и укључивању самих ученика у ток усвајања знања. Не плашим се да експериментишем, да направим малу лабораторију док учимо о звуку, светлости, магнетизму или да снимамо филмове, интервјуишемо пролазнике зарад истраживања навика људи у градској средини.
Народна прича Голуб и пчела подстакла нас је на сарадњу са студентима Департмана за биологију и екологију са којима смо направили хотел за бубице и научили да не постоје само медоносне пчеле. Измерили смо дистанцу коју може да пређе једна пчела и схватили којем се све ризику излаже, а потом оформили прву урбану башту и посадили биљке како бисмо помогли овим драгоценим бићима.
У свом раду користим алате, материјале и средства који су ученицима лако доступни. На тај начин, изласком из учионице њихова радозналост се не завршава. Крајњи циљ је свакако да ученик постане независтан од учитеља и спреман да се ухвати у коштац и са информацијама ван учионице, али и са модерном технологијом.
Некад имам осећај да мој мозак ради 24 сата и да константно смишљам нове игре, нове проблеме које треба решити, нове методе које бих применила. Дакле, ентузијазам у растућем облику и не дозвољавам да опадне.
Љубав према таквом начину рада преносим и у ново окружење, па ћу тако у просторијама Приватне основне школе „Михајло Пупин“ одржати бесплатну радионицу за децу под називом БАЦИ СВЕТЛОСТ НА НАУКУ. Адреса је Шекспирова 23 у Београду, а време одржавања 26. април у 11.00. Пријавите се, па дођите да се дружимо.
После више година рада у државној школи, донели сте одлуку да направите крупну промену. Прешли сте у приватну школу, у други град. То је велики заокрет и одлука која се не доноси лако. Шта је био ваш мотив?
Лично сматрам да је моја велика предност неушушканост. Радила сам у пуно основних школа, различите послове у различитим градовима, сарађивала са доста културних установа, са јако пуно колега. Немам страх од рада нити промене. Једноставно сам у једном моменту осетила да сам овде достигла неки свој максимум. Из неког властитог унутрашњег мотива дошла сам до тренутка кад сам рекла себи – Ово више није за мене. Мени је радно окружење у којем сам тренутно понудило максимум који се могао понудити и ја сад једноставно идем даље. Морамо бити довољно јаки да поставимо границе. Сада за мене креће нова епизода у новој школи, којој се неизмерно радујем.
Шта заправо чини квалитетну школу и шта сте, од онога у шта верујете, препознали у новој установи?
Квалитетна школа темељи се на теорији избора. Најзначајнија карактеристика квалитетне школе је да она задовољава основне потреба свих укључених у васпитно-образовном систему.
Верујем да деца не треба да представљају само број, већ индивидуе од којих свакој треба прићи другачије, неговати њихова интересовања и омогућити да правовремено изаберу свој пут до успеха. То је могуће ако тежимо ка одељењима са мањим бројем ђака где наставник има могућност да се посвети сваком од њих.
Школа не треба да буде место у којем ученици седе мирно у клупи, слушају и записују, већ место где кроз различите активности развијају љубав према спорту, музици, култури, обичајима. На тај начин постају свестрани и проналазе своје скривене таленте и шире своје видике.
Наставници у школи треба да буду мотивисани на сарадњу, размену идеја, спремност да учествују у различитим пројектима. Кроз константно усавршавање и повезивање са културном заједницом и појединцима који би унапредили наставу константно мењају и унапређују свој начин рада. Прави систем награда, учешће на различитим конференцијама, семинарима, радионицама омогућава да се ствара атмосфера у којој сваке недеље се радујеш понедељку.
Све наведено је управо оно што налазим у Приватној основној школи „Михајло Пупин”. Радујем се првацима и новим корацима. Радујем се активностима које ће их увести у свет образовања и верујем да ћемо бити лепа промена на пољу образовања.
Колико је важна сарадња родитеља и школе и на који начин ћете је неговати?
Од када постоји школа, увек је постојала потреба за сарадњом између школе и породице. Удруживањем родитеља и просветних радника решавају се проблеми насиља, потешкоћа у учењу а тиме и слабих оцена, неоправданих изостанака, непрепознавања талената… Где нема сарадње, сукобе се чврсти ставови родитеља и наставника, сагледани само из једног, родитељског или наставничког, угла. А у ствари наставници и родитељи јесу на истој страни, на страни детета.
Мишљења сам да је облик сарадње који се своди само на родитељске састанке где се они упознају са оценама и успехом своје деце, садржајно и организационо превазиђен.
Мало је едукативних радионица које заиста могу помоћи родитељима у одгајању деце. То је свакако нешто на чему ће бити акценат у Основној школи „Михајло Пупин“. Мора постојати План и програм сарадње са родитељима и то спроводити са стручним сарадницима. Мислим да би се тиме подигла мотивисаност родитеља за сарадњу. Стога већ ове недеље организујемо прво у низу предавање за родитеље будућих првака.
Кроз позитивну атмосферу стварају се могућности да сви ученици остваре своје потенцијале и науче да развију квалитетне међувршњачке интеракције.
По чему ће се ОШ „Михајло Пупин“ разликовати од других школа?
Наизглед, то је само једна основна школа. Међутим кад закорачите у ту школу, видите да то нису само лепи зидови, већ један облик модерне топлине.
С једне стране то је спој модерног приступа образовању и примене разноврсних, иновативних метода учења, који код деце развијају креативност, критичко мишљење и самопоуздање, али и неговања и чувања традиције и богатог културног наслеђа. Чувањем нашег националног идентитета, градимо чврсте темеље личности и заговарамо породичне вредности. Лично мислим да је то данас изузетно важно.
Заправо, Приватна основна школа „Михајло Пупин“ спаја науку, истраживања и образовање са културом и традицијом.
Ако бисте бирали три савета које треба да дате родитељима првака, шта би то било?
Као ђак првак, дете закорачује у сасвим нови свет. Да би тај почетак био леп и да би дете осетило сигурност и самопоуздање, неопходно је да се цела породица припреми пре него што дете закорачи у учионицу.
Добру емоционалну припрему бих ставила на прво место. Она подразумева свакодневни разговор у породици о активностима у вртићу, активностима у којима дете учествује, разговор са децом из блиског окружења која већ иду у школу, заједничка шетња до школе и упознавање окружења, читање књига о школским авантурама, пријатељствима и потешкоћама.
У раном школском узрасту важно је формирати радне навике учења. Можете помоћи детету тако што ћете му омогућити да има свој простор за учење и рад, цртање, читање или неко друго креативно изражавање. То треба да буде простор где ће дете самостално моћи да ради. Потребно је одредити време у току којег ће дете активно учити и да то буде део устаљеног распореда. Посебан акценат је на самосталности детета при изради задатака.
Разговарајте са дететом. Постављајте детету питања која не ограничавају његове одговоре. Да бисмо формирали аналитички начин размишљања код деце, морамо им пружити што је могуће више прилика да истражују, експериментишу, да се играју науке. Деца су природно радознала и постављаће нам питања кад нешто не знају. На нама је да ли ћемо им одговор дати или их подстаћи сами да истраже.
Тако ћемо одгајати независну, радозналу децу која ће умети да размишљају и расуђују.