Поводом све чешћег упирања прста у директоре школа због проблема са насиљем, огласила се и Вера Шаиновић, директорка ОШ „Јован Миодраговић“ из Београда. Она се, отвореним писмом, обратила ауторки емисије „Црвена линија“, а поводом недавно емитоване епизоде.
Поштована госпођо Фратуцан,
Прилично редовно пратим Вашу емисију ,,Црвена линија“, али оно што сам чула у емисији 24. маја, у којој је тема била пораст насиља у региону, поразило ме је и навело да Вам се јавно обратим и покушам да одбраним професију директора школе, јер они, бар они које ја познајем, а није их мало, своју дужност обављају часно и посвећено и заједно са својим колективима на себи носе терет пораста насиља, које надлежни покушавају да реше, ваљда је већ свима јасно, на начин који не даје резултате нигде у региону.
Кроз целу емисију се провлачи теза да су школе и директори ти који насиље заташкавају, да су у спрези са влашћу, да не спроводе процедуре, да познају родитеље ученика насилника и једном речју имплицира се да су кривци заправо директори школа. Ако је кључ проблема у директорима школа, предлажем да се сви директори одједном смене, како би се насиље тиме зауставило. Вероватно да не знате да је терет спровођења компликованих процедура управо на директорима, јер запослени често забораве на кораке, с обзиром на то да су се школовали да буду педагози и да преносе знање, а не да буду судије, записничари, миритељи, проценитељи, медијатори, полицајци, а у последњих годину дана и реализатори послова цивилне заштите, те да су директори ти који их воде и прате кроз све те процедуре. Да ли се директори школа спотакну у тој збрци прописа и поступака? Сигурно да. Али да не предузимају ништа, то сигурно не.
Што се прикривања насиља и гурања под тепих од стране школа тиче, то је постала флоскула без икаквог утемељења у стварности, али не очекујете ли, ваљда, да када се насиље деси директори прво трче да обавесте новинаре уместо да спроведу све компликоване процедуре и насиље зауставе. Од кога прикривамо и заташкавамо насиље, од надлежних или од новинара? Можда не знате, али школе су дужне да одређене облике насиља пријаве Школској управи, па све и да хоће да прикрију, није паметно да то чине. Наравно да директори избегавају да дају изјаве јер су новинари склони да закључке извлаче из контекста и да етикетирају школе, а нарочито директоре. Догађаји око насилне ситуације у школама обично нису приче, које имају увод и закључак, већ и прилично велику разраду, коју није лако у изјави за новине препричати, а да се не створи погрешан утисак у јавности.
Сигурно вам је познато то да се Министарство у решавањима питања насиља и у изменама закона и правилника, уопште не консултује са директорима, већ искључиво са синдикатима, чији су нам ставови одавно јасни и којима просветни радници више не верују.
Не консултује нас Министарство, јавност и родитељи нас оптужују, па зашто нас они не смене све одједном, кад ионако ничему не служимо, осим да будемо главни одговорни када се нешто деси? Зар директорка школе ,,Владислав Рибникар“ није пример за то? Jавност je задовољена њеном сменом, а да ли су се проблеми школе решили? Наравно да нису, јер одговорно тврдим да се само она са својим искуством, знањем и преданошћу могла носити са проблемима те школе.
Али, важно је да знате да нису сви директори школа оличење непотизма, комформизма и непознавања прописа. Има и оних, чак да не верујете прилично велики број, који поред тога што често морају да донесу непопуларне одлуке, свој колектив ослушкују, узајамно се подржавају и заједно се боре са нагомиланим просветним проблемима у циљу да школа буде успешна.
Превише је прича о насиљу, превише теоретисања, бесмислених протокола, процедура, обука, трошења буџетских средстава, а резултата ,,нигде“. Више је него очигледно да нешто у поступању треба мењати и да овим проблемом треба да се бави цела заједница, а не да школе буду препуштене саме себи у бесомучним покушајима да процедуре спроведу, а које често нису јасне ни творцима истих.
Једно је писати процедуре у канцеларијама, а друго је спровести их на терену са малим бројем запослених у администрацији по школама. Деловање мора да буде брзо и ефикасно са јасном поруком да неприхватљиво понашање мора одмах да стане и да се санкционише, а не да се губи драгоцено време на састајања, расправљања, тумачења, процењивања, записивања и тако у недоглед, а резултат опет ,,ништа“. Превентива је битна, али опет је произвела ,,ништа“. Уз превентиву мора да буде подједнако, а можда и битније брже и ефикасније деловање, као и ефикаснија казнена политика школа.
Заварава се јавност тиме да смо увођењем свих тих платформи, протокола, програма, обука, конференција, проблеме решили. Напротив, само смо их продубили, јер школе немају довољно капацитета да се бесконачно баве тим замаскиривачима очију јавности, који производе већ поменуто ,,ништа“. Господо која доносите просветне прописе из земље и региона, а који сте одавно изгубили непосредни контакт са школама, смањите притисак родитеља на школе, смањите процедуре, дозволите школама аутономију која постоји само на папиру, препустите решавање насиља управо тим омраженим директорима, слушајте просветне раднике шта вам годинама поручују и видећете да ћете за кратко време од ,,ништа“ произвести ,,нешто“.
Вероватно да не знате, као што многи не знају да школе никога озбиљно не интересују, да се носимо са огромним бројем изостајања ученика, са варањем школа од стране родитеља, са њиховим мешањем у сваки потез школа, који после од истих тих школа очекују да буду ауторитет за њихову децу и да им буду гарант за безбедност. Велики је проблем непостојање обавезне сарадње здравствених установа и школа и то што здравствене установе немају праксу, позивајући се на Закон о заштити права пацијената, да школе обавесте о ученику који је корисник њихових услуга, а има поремећаје у понашању и може да представља опасност за заједницу. Нема стварне увезаности, школа, здравствених установа, полиције, тужилаштва и центара за социјални рад, тј. има али само на папиру и ,,декларативно“ на платформи ,,Чувам те“. Школе тако остају саме, јер сви остали функционишу по систему ,,да лопту вратимо у њено двориште, одакле је и дошла“.
Знате ли да у многим земљама у Европи, а колико ми је знано и у Нишу и Новом Саду постоје неке врсте школа или боравака за децу која показују проблеме у понашању и који се изместе, за једно време у те установе, да са њима озбиљно раде стручњаци? Знате ли и да школе нису добиле обећано повећање броја стручних сарадника после догађаја од 3. маја, тј. јесу мале школе и оне које су ,,потегнуле везе“, као и да су направљени прорачуни да се, за количину новца који је прошле године одвојен за бесплатне уџбенике за једну школу средње величине, могао запослити један стручни сарадник и платити за 10 наредних година. Иста прича поновљена је и ове године, а знате ли, притом, да школе немају средства за основне потребе – за набавку наставног материјала и средстава, за стручна усавршавања, за такмичења и награде ученика, за обавезне јавне набавке… Та малена скупина стручних сарадника је оптерећена сталним обукама, са циљем да они даље обуче запослене у школама уместо стручњака из тих области, тако да су уз, ионако повећан обим посла, пред пуцањем.
У нади да ћу бар мало променити став вас који креирате мишљење јавности спрам директора школа, да ћете размислити о проблемима са којима се сусрећу заједно са својим колективима и да ћемо можда заједно иницирати да решења почнемо да изналазимо на скроз другачији начин, срдачно Вас поздрављам!
Вера Шаиновић, директор ОШ ,,Јован Миодраговић“
Svaka joj je na mestu… Bravo…
Свака част!
Ово може да напише само неко ко воли своју професију,ко зна и види проблеме. Свака част просветним радницима, јер не знам како уопште и оволико издржавају. Они треба да нам буду најјачи стуб државе,друштва и сваке професије. Нажалост, давно то нису.
Сложно сви уз ову директорку да дигнемо глас,да се чује!
Tako je, svaka Vam čast.
Najlakše je da za sve probleme, koje deca imaju i uglavnom nose iz porodice, upremo prstom u skolu.
Roditelji, bavite se svojom decom!
Та реторика „хајде онда све да сменима“ нам је добро позната, да не кажем, већ клише.
Проблем је управо у тим процедурама, компликованим!
Док школа не спроведе процедуру за инцидент који се десио, тада се насиље понови и што је још горе почне да се понавља.
Током процедуре десетак деце испашта, а неколико доживи трауме. ТО ЈЕ ПРОБЛЕМ. Потребна је реакција, па тек онда процедура, зар је то тешко схватити.
А шта да раде запослени у ОШ „Бановић Страхиња“ у Београду, када им директорка каже да “ нема намеру да им прочита мере Ванредног инспекцијског прегледа школе и да поступи по тим мерама“.
Гази се закон, а Министарство ћути…
А заштићена директорка наставља да ради и буде у законском прекршају.
Изволите, ДИРЕКТОРИ,ово је пут, ово је начин, наставите и ви овако, имате право сви да газите Закон. Та, једнаки сте са њом – или можда нисте?!
Ako imate“jednu trulu jabuku“ ,ne znači da su sve takve.Kriv je neko u sistemu ko takvu osobu štiti,a poznato je kakav nam je sistem .
Svaka čast direktorki.Sve činjenice što je iznela su istinite.Prosvetni radnici se za sve obraćaju direktoru,a kada se za teži slucaj direktor obraća višoj instanci nema pomoći.To je pokazala praksa iz okruženja. Kakve procedure i papirologije, kakav drustveno koristan rad? Tamo gde se porodica bavi decom, i svojim licnim primerom pokazuje model ponašanja i neguje prave vrednosti ,tamo problema sa decom nema. Problemi su tamo gde roditelji imaju previsok prag tolerancije, nemaju vremena da se bave svojom decom,a kada im se ukaze na problem odmah prete advokatom. To im je dozvolilo Ministarstvo prosvete. Od prosvetnih radnika se očekuje da se bave papirima i procedurama, da budu pravnici ,a ne ucitelji i nastavnici. Zbog svih procedura i nema popunjenih smerova na fakultetima.
Zena je u pravu. Ministarstvo primenjuje zapadna pravila i skole se pretvaraju u skole kakve su u Bronksu.
Гола истина!
Tako je!
Vi, direktori bi vlast, a niste sposobni ni za šta. Da bi postigli rezultat ne možete bez roditelja i zaposlenih koje reprezentuju delimično i sindikati. Nema rezultata bez promene klime u društvu i promene sistema. Školom treba daupravljaju roditelji i zaposleni, a država da kontroliše…
prikrivanjenasilja i gueanje pod tepih od strane skole je jedino sigurna istina! a pored toga kasa bi htela direktorka bi sigurno imala sta da nam isprica i o nepravilnostima pri upisu itd. I danaravno da direktori moraju da se menjaju na nekoliko godina da ne umisle da je skola njihov privatni biznis.
Sve rečeno je 80% tačno, ali jedini problem je tsj što su nastavnici poniženi i oduzeta su im sva prava u pogledu suzbijanja huliganstva. Učenici mogu da vređaju nastavnike da im se rugaju, da uništavaju inventar, da nekontrolisano se deru i urlaju u samoj zgradi i van nje. Da se međusobno koškaju udaraju a da nastavnici mogu samo nemo da posmatraju jer ne smeju ni jednu vaspitnu meru da primene izreknu. U mnogome i mi roditelji su doprineli tome, jer moje dete je svetinja nastavnik je niko i ništa i ne zna ništa. Mi bolne znamo koju ocenu naše dete zaslužuje, mi bolne znamo i matematiku i istoriju i engleski i srpski ukratko mi sve bolje znamo od nastabnika. I na kraju ima i nastavnika pre svega nastavnica kone nevode baš mnogo računa o kodeksu oblačenja i ponašanja kao prosvetnog radnika, uzora deci
1.ćuška 2.ćošak 3.ćale
Dajte ovo sveto trojstvo opet u školu i deca se vraćaju na fabrička podešavanja za 1 dan
👏👏👏 😂😂😂 👍
Svaka čast! Treba češće da se čuje istina.
Свака част.
Камо среће да у Министарству имамо овакве људе, а не климоглавце и тапшаче отуђене од реалности.
Школство какво смо имали некад добрано је урушено и то системски јер га воде нестручни и незаинтересовани популисти притом примењујући непотребно неке западне праксе које се код нас не примају и додатно нам урушавају темеље школства.
Овакве људе као што је госпођа директорка треба поставити у министарство, да тамо раде стручни људи са искуством, ставом и ауторитетом, а не климоглавци са купљеним дипломама и чланском картом.
Nije opravdanje za nasilje to sto se desava u okruzenju.Direktori skola,njihovi pomocnici,pedagozi,psiholozi i razredni staresina treba na dnevnom nivou da se bave disciplinom i nasiljem.De je tako problema nebi bilo na zalost nije jer dorektor ne zna imena ucenika koji prave probleme niti ga to zanima.Smatra da pedagog treba da resava probleme a oni kazu detetu kada se zali tuzibano dosao si da spijuniras.I tako deca zrtve su kriva a nasilnici su u pravu.
Nije tacno da je u evropskim skolama ovako kako je kod nas . Kod njih se znaju pravila dok ste u skoli. Odmah se obavestavaju roditelji ako dodje do nekog incidenta. I snore sankcije I roditelji I deca.Ova direktorka je sve lepo napisala,ali se u vecini slucajeva to ne primenjuje I vecina njih je postavljena partijski,a ne po sposobnosti I odgovornosti. A I dozvoljavate da vam svako bude ministar,a trebalo bi da bude najbolji iz vase struke. A dozvoljavate da vam donatori za radove oki I u skoli budu roditelji vasih djka, pa vas ucenjuju. Ima jos puno stvari,ali I ovo je previse.
Večita direktorka se osetila prozvanom, pa se oglasila. Roditelji “ varaju“… Sve je rekla. „Njena elitna škola“ čuvena po nasilju, koje i nastavno osoblje i direktorka “ guraju pod tepih“…
Tačno je sve od reči do reči. Prepotentni i bezobrazni roditelji smatraju da je škola tu da služi njihovim razmaženim klincima koji rade šta hoće. Niko ne priča pod kakvim su pritiscima direktori i razredne starešine od takvih roditelja. Sve češće dolaze sa advokatima u školu a pomoći od Ministarstva nema. Naprotiv, UVEK je škola kriva a nastavnici nemaju pojma šta rade.
Dobar dan,ovo piše jedan od bivsih učenika ove škole koji je sada punoletan i koji je tu školu pohadjao sve do 8 razreda,kada je zbog ogromne količine fizičkog maltretiranja kao i mentalnog morao da se prebaci u drugu školu.Ova direktorka je na ovo mesto došla kada je SNS došao na vlast i tada dala otkaz bivsoj direktorki i fantastičnoj nastavnici.Ova zena se ne bavi problemima učenika i jeste jedna od onih direktorka koja sve gura pod tepih i nada se da će biti bolje.Posle više situacija u kojim ona nije odreagovala,ja sam morao napustiti školu koju su pohadjali i moja majka i moj deda.Ali da ne bude ovo samo izolovan slučaj koji se dešava u skoli,moja mladji sestra je proživela isto ako ne i gore,kada je nju a i ostale devojčice seksualno fizički i mentalno zlostavljao drug iz odeljenja,koji ima poremećaj pažnje ako se dobro sećam.Njegov otac je bezbroj puta pretio skoli da je njegova majka sudija i da će ih sve tužiti a kasnije i ubiti od batina.Na ove teške pretnje svima u skoli direktorka nije reagovala iz straha za svoju fotelju,ne razmišljajući o posledicama koje ne sankcionisanje takvog deteta može da ima na druge učenika.Moja sestra je takodje morala da napusti školu.