Нису све мајке исте, нису сви очеви једнаки. Али се некако подразумева да мајка мора бити добра, одана, пожртвована, посвећена. Дакле, подразумева се и не уписује јој се као неки нарочити квалитет. Отац све то не мора бити. Ако је незаинтересован и дистанциран, ако не брине о свом детету на прави начин, или не брине уопште, често му то не иде у грех, него се качи на образац мушкарца као таквог. Јер мушкарцу није прирођена брига о деци, сматра се. Његова улога је другачија. Сва сила тумачења је дата да би се ова појава објаснила, па тако и оправдала. То ће неке маме утешити и охрабрити у моментима горког разочарења због брачног избора. Лакше ће им бити да мисле како су сви мушкарци такви, није само њен, али ту је она, царица свемогућа, да све поправи и надомести.
Међутим, ако јавност примети ангажованог оца, он ће постати легенда. О њему се прича, одијум се разнежи, тапше га по рамену и сврстава у свето биће. Зашто? Зато што су такви ретки? Или нам се слика посвећеног оца оштро супротставља патријархалној подсвести? Не знам. Мене тај јавни аплауз који неки очеви добијају, нервира. Јер личи на лаж. Јер га неки очеви траже играјући у јавности на карту општег ганућа. Изговарају научене или прочитане реплике. Гласни су и театрални. А мени је свака гласна демонстрација осећања сумњива.
Често сам за овакав став добила потврду радећи са децом и њиховим родитељима, али нећу говорити о њима да се не бих огрешила. Причаћу о свом оцу и оцу свог детета.
Мој отац никада није гурао колица, није нас купао, није нам променио пелену, није нас хранио. Када смо порасле, знао је да сестри и мени сервира ручак из шерпе, испржи јаја, задроби млеко. Помоћ око школе смо добијале тек када би се уверио да смо пре тога све покушале и нисмо успеле. Онда се давао безгранично објашњавајући, понављајући, терао нас је да научимо и оно што смо мислиле да заобиђемо. Једном сам се пожалила како не знам да урадим колут уназад. Он је пружио неки стари јорган у ходнику, па смо се превртали цело поподне док нас несвестица и мучнина није натерала да станемо. Мислиле смо да у школу никад није ушао, бар о томе никада није причао, а био је члан Савета родитеља за све године нашег боравка, и у основној, и у средњој. За неке интервенције смо сазнавале тек касније. Рецимо када је сестру задиркивао неки Јоца, када сам ја имала упорну тројку из устава, када је наставник музичког захтевао превише, а успут се послужио и увредама. Једноставно, ми смо ишле својим путем, са неким изазовима смо морале саме да се изборимо, а неке препреке су нестајале јер их је он склањао када процени да је то потребно.
Никада није викао. Није нас грдио. Поглед му је био јасан и изричит. Разумели смо се без много речи. Није нас много ни грлио, ни љубио. Некад је само знао да уђе у собу у касно вече, помази ме по глави и каже: е…
Али смо шетали. Возили бицикл. Скакали у базен. Пливали далеко. Расправљали се пратећи политику, гледајући неки филм, присуствујући неким догађајима. И увек, али увек, до краја свог живота, он је био пристаниште у које можеш упловити без обзира да ли ти треба разломак или заветрина од живота. Никада није истицао своје заслуге, није махао педагогијом, није био патетичан, није му била потребна публика. Јер љубав је тишина.
Отац мог детета је прочитао све књиге о родитељству и имао пројекат пре него што је дете дошло. Од свега тога, највише је урадио на личном интегритету научивши дете да поштује слободно време свог родитеља и не смета му када гледа филм или игра игрицу на рачунару. Окупао ју је свега једном, али је све до дана данашњег та прича циркуларна и у очима других људи не постоји ни једна друга особа која је дорасла том позиву. Нашу ћерку сам ја научила да вози бицикл, ролере, да плива, пратила је по парковима и игралиштима, грудвала се, правила фигуре у песку, учила слова, шетала са њом, ишла на сладоледе, решавала дечије свађе, правила тематске рођендане. Тата је био по страни. Осим када нисмо сами, када смо у друштву. Тада је тата проговарао као најкомпетентније биће.
Када сам га оставила, из брака сам понела само дете. Остало сам морала изнова. Алиментацију нисам тражила јер сам сматрала да је то ствар морала, а не законске регулативе. Никада је није ни било. Научиле смо да живимо са оним што имамо. Тата је нестајао из комуникацијског простора пред сваки рођендан, пред сваку екскурзију. Није то био само проблем финансијске природе, требало је покупити и на једно сабрати сва осећања једног бића које се сматра одбаченим, бити му и заштита и повереник, а не покидати ни ту једину слабу нит која је за оца везује, јер је драгоцена, ма каква била. Било је тешко. Некад сам била бесна: срам га било, некад сам била пренеражена: како може, а често сам цвилела над неправдом поредећи свог оца и овог којег сам ја за своје дете изабрала. Све то у тишини. Јер би свака побуна повредила ону коју волим највише. Јавност би почела да је сажаљева, комшинице да шмрчу, родбина да испира уста, а она би изгубила мит о постојању оца. Ја бих себе спасла, макар олакшала, али бих њу срушила. Зато сам ћутала.
Међутим, тата је био рекламни маг. Једина два пута када јој је купио ципеле, срео је мноштво људи којима је објаснио да је висока цена резултат ћеркиног шарма коме не може да одоли. Потребно је да она само пожели, да га погледа и он је готов. Данима сам после сретала те исте људе и слушала дирљива препричавања, а у њима се осећао и нескривени прекор због одлуке да таквом оцу укинем брак. После је био један мобилни телефон, комад луксуза у руци бруцоша из унутрашњости коме су потребни и стан, и књиге, и одело, и излазак. Али то се подразумева. И не види се тако јасно као јарко светло са екрана.
Затим је дошао дан венчања. Тата је ридао током читавог обреда у цркви. Тешили су га и тапшали по рамену ганути док сам ја трчала по списку обавеза како би свадба била сасвим онаква какву смо замислили. У том моменту ме није било, јер ме је било у сваком оном када се са истим тим дететом смеје и плаче, када јој треба подршка, када је неопходно да бесно залупа штикла. Годинама је само зид делио од оца, а она је у некој потреби звала мене да се створим и дођем са другог краја града. Никада није научила да он постоји у приватности дома. У тишини, тако обичној тишини када си родитељ и ништа на свету није важније од тога. Ни лепше. Јер љубав је тишина.
Ето, зато не могу да поднесем подразумевања, ганућа и ортодоксне ставове. Не могу да, без мучнине, гледам јавне изливе љубави. Сумњиви су ми. Увек се питам шта се дешава када се камере угасе. Имам право на то. Јер ја сам особа из бекстејџа. Мене је научило да је најсигурнија она рука која те штити и кад је ниси свестан, која ти дође пред сан и каже: е…коју нико не види…
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца