Nisu sve majke iste, nisu svi očevi jednaki. Ali se nekako podrazumeva da majka mora biti dobra, odana, požrtvovana, posvećena. Dakle, podrazumeva se i ne upisuje joj se kao neki naročiti kvalitet. Otac sve to ne mora biti. Ako je nezainteresovan i distanciran, ako ne brine o svom detetu na pravi način, ili ne brine uopšte, često mu to ne ide u greh, nego se kači na obrazac muškarca kao takvog. Jer muškarcu nije prirođena briga o deci, smatra se. Njegova uloga je drugačija. Sva sila tumačenja je data da bi se ova pojava objasnila, pa tako i opravdala. To će neke mame utešiti i ohrabriti u momentima gorkog razočarenja zbog bračnog izbora. Lakše će im biti da misle kako su svi muškarci takvi, nije samo njen, ali tu je ona, carica svemoguća, da sve popravi i nadomesti.
Međutim, ako javnost primeti angažovanog oca, on će postati legenda. O njemu se priča, odijum se razneži, tapše ga po ramenu i svrstava u sveto biće. Zašto? Zato što su takvi retki? Ili nam se slika posvećenog oca oštro suprotstavlja patrijarhalnoj podsvesti? Ne znam. Mene taj javni aplauz koji neki očevi dobijaju, nervira. Jer liči na laž. Jer ga neki očevi traže igrajući u javnosti na kartu opšteg ganuća. Izgovaraju naučene ili pročitane replike. Glasni su i teatralni. A meni je svaka glasna demonstracija osećanja sumnjiva.
Često sam za ovakav stav dobila potvrdu radeći sa decom i njihovim roditeljima, ali neću govoriti o njima da se ne bih ogrešila. Pričaću o svom ocu i ocu svog deteta.
Moj otac nikada nije gurao kolica, nije nas kupao, nije nam promenio pelenu, nije nas hranio. Kada smo porasle, znao je da sestri i meni servira ručak iz šerpe, isprži jaja, zadrobi mleko. Pomoć oko škole smo dobijale tek kada bi se uverio da smo pre toga sve pokušale i nismo uspele. Onda se davao bezgranično objašnjavajući, ponavljajući, terao nas je da naučimo i ono što smo mislile da zaobiđemo. Jednom sam se požalila kako ne znam da uradim kolut unazad. On je pružio neki stari jorgan u hodniku, pa smo se prevrtali celo popodne dok nas nesvestica i mučnina nije naterala da stanemo. Mislile smo da u školu nikad nije ušao, bar o tome nikada nije pričao, a bio je član Saveta roditelja za sve godine našeg boravka, i u osnovnoj, i u srednjoj. Za neke intervencije smo saznavale tek kasnije. Recimo kada je sestru zadirkivao neki Joca, kada sam ja imala upornu trojku iz ustava, kada je nastavnik muzičkog zahtevao previše, a usput se poslužio i uvredama. Jednostavno, mi smo išle svojim putem, sa nekim izazovima smo morale same da se izborimo, a neke prepreke su nestajale jer ih je on sklanjao kada proceni da je to potrebno.
Nikada nije vikao. Nije nas grdio. Pogled mu je bio jasan i izričit. Razumeli smo se bez mnogo reči. Nije nas mnogo ni grlio, ni ljubio. Nekad je samo znao da uđe u sobu u kasno veče, pomazi me po glavi i kaže: e…
Ali smo šetali. Vozili bicikl. Skakali u bazen. Plivali daleko. Raspravljali se prateći politiku, gledajući neki film, prisustvujući nekim događajima. I uvek, ali uvek, do kraja svog života, on je bio pristanište u koje možeš uploviti bez obzira da li ti treba razlomak ili zavetrina od života. Nikada nije isticao svoje zasluge, nije mahao pedagogijom, nije bio patetičan, nije mu bila potrebna publika. Jer ljubav je tišina.
Otac mog deteta je pročitao sve knjige o roditeljstvu i imao projekat pre nego što je dete došlo. Od svega toga, najviše je uradio na ličnom integritetu naučivši dete da poštuje slobodno vreme svog roditelja i ne smeta mu kada gleda film ili igra igricu na računaru. Okupao ju je svega jednom, ali je sve do dana današnjeg ta priča cirkularna i u očima drugih ljudi ne postoji ni jedna druga osoba koja je dorasla tom pozivu. Našu ćerku sam ja naučila da vozi bicikl, rolere, da pliva, pratila je po parkovima i igralištima, grudvala se, pravila figure u pesku, učila slova, šetala sa njom, išla na sladolede, rešavala dečije svađe, pravila tematske rođendane. Tata je bio po strani. Osim kada nismo sami, kada smo u društvu. Tada je tata progovarao kao najkompetentnije biće.
Kada sam ga ostavila, iz braka sam ponela samo dete. Ostalo sam morala iznova. Alimentaciju nisam tražila jer sam smatrala da je to stvar morala, a ne zakonske regulative. Nikada je nije ni bilo. Naučile smo da živimo sa onim što imamo. Tata je nestajao iz komunikacijskog prostora pred svaki rođendan, pred svaku ekskurziju. Nije to bio samo problem finansijske prirode, trebalo je pokupiti i na jedno sabrati sva osećanja jednog bića koje se smatra odbačenim, biti mu i zaštita i poverenik, a ne pokidati ni tu jedinu slabu nit koja je za oca vezuje, jer je dragocena, ma kakva bila. Bilo je teško. Nekad sam bila besna: sram ga bilo, nekad sam bila preneražena: kako može, a često sam cvilela nad nepravdom poredeći svog oca i ovog kojeg sam ja za svoje dete izabrala. Sve to u tišini. Jer bi svaka pobuna povredila onu koju volim najviše. Javnost bi počela da je sažaljeva, komšinice da šmrču, rodbina da ispira usta, a ona bi izgubila mit o postojanju oca. Ja bih sebe spasla, makar olakšala, ali bih nju srušila. Zato sam ćutala.
Međutim, tata je bio reklamni mag. Jedina dva puta kada joj je kupio cipele, sreo je mnoštvo ljudi kojima je objasnio da je visoka cena rezultat ćerkinog šarma kome ne može da odoli. Potrebno je da ona samo poželi, da ga pogleda i on je gotov. Danima sam posle sretala te iste ljude i slušala dirljiva prepričavanja, a u njima se osećao i neskriveni prekor zbog odluke da takvom ocu ukinem brak. Posle je bio jedan mobilni telefon, komad luksuza u ruci brucoša iz unutrašnjosti kome su potrebni i stan, i knjige, i odelo, i izlazak. Ali to se podrazumeva. I ne vidi se tako jasno kao jarko svetlo sa ekrana.
Zatim je došao dan venčanja. Tata je ridao tokom čitavog obreda u crkvi. Tešili su ga i tapšali po ramenu ganuti dok sam ja trčala po spisku obaveza kako bi svadba bila sasvim onakva kakvu smo zamislili. U tom momentu me nije bilo, jer me je bilo u svakom onom kada se sa istim tim detetom smeje i plače, kada joj treba podrška, kada je neophodno da besno zalupa štikla. Godinama je samo zid delio od oca, a ona je u nekoj potrebi zvala mene da se stvorim i dođem sa drugog kraja grada. Nikada nije naučila da on postoji u privatnosti doma. U tišini, tako običnoj tišini kada si roditelj i ništa na svetu nije važnije od toga. Ni lepše. Jer ljubav je tišina.
Eto, zato ne mogu da podnesem podrazumevanja, ganuća i ortodoksne stavove. Ne mogu da, bez mučnine, gledam javne izlive ljubavi. Sumnjivi su mi. Uvek se pitam šta se dešava kada se kamere ugase. Imam pravo na to. Jer ja sam osoba iz bekstejdža. Mene je naučilo da je najsigurnija ona ruka koja te štiti i kad je nisi svestan, koja ti dođe pred san i kaže: e…koju niko ne vidi…
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca