Ако сте некад макар прелистали књигу драмског писца Душана Ковачевића која носи назив „Двадесет српских подела“, онда сте сигурно разумели да су поделе у нашем друштву постојале одувек.
На четнике и партизане. На происточне и прозападне. На грађане и сељаке. На газде и рају.
С поделама живимо вековима и као да нам нека невидљива сила не дозвољава да их превазиђемо и срушимо тај зид неповерења, зависти, понекад чак и мржње који нас дели.
Једни с једне, други с друге стране тарабе, вечито посвађани, оптужујемо једни друге да су баш они, ти с друге стране, криви за све лоше што нам се догађа. А праведних и погрешних има с обе стране. Тако је одувек било. Неко у борбу иде чиста срца, неко све време рачунајући шта ће му та борба донети и која страна има веће шансе за „победу“, да се њој приклони.
Причала сам с пријатељицом пре неколико дана о свему овоме што се око нас дешава. Без обзира на политику и то ко нас води, обе смо свим срцем за правду. Јер да би постојала владавина права којој сваки систем мора да тежи, мора бити задовољена правда. Кад се осврнете око себе, да ли вам се чини да она постоји? То је прво питање које себи морамо да поставимо. А онда, ако установимо да правде нема, да се за њу боримо. Не да тражимо изговоре у томе да смо, борећи се за правду пре много година, изгубили поверење да се она може достићи. Без предрасуда и призивања неких искустава која су нам, можда, показала да је борба била узалудна. Некад је можда и била, али то никако не значи да ће бити и данас. Ако сте једном сели на бицикл, пробали да возите и пали, па онда још једном, да ли то значи да треба да одустанете од тога да научите? Не, сигурно да не. Тако је и са борбом за праведније друштво. Она тражи да из грешака учимо и пробамо увек поново.
Сада долазимо до питања: У овој подели којој сведочимо данас, где је заправо правда и ко се за њу бори? Они који су стали уз студенте, несумњиво верују да су они светла тачка која нас води. Они други, који у њима виде изманипулисану или чак поткупљену масу, верују у неку другачију правду.
Али постоји један, сасвим једноставан начин да проверите да ли сте на правом путу. Само треба да погледате око себе и да завирите у себе.
Да ли се добро осећате?
Да ли су људи око вас насмејани? Спремни да вам помогну?
Да ли се, ових дана, храните љубављу или нечим другим?
Да ли су они који су са исте стране као и ви, заправо људи с којима делите енергију, срећу, подршку? Пожелите ли, из чиста мира, само да их загрлите?
Да ли се, кад вам се погледи сретну, насмејете?
Јесу ли ведри, духовити, полетни, солидарни? Или су пак подозриви, неповерљиви, љути, уплашени?
Шаљу ли поруке оптимизма, љубави, солидарности? Или им сваки знак те исте солидарности делује као издаја и покушај преваре?
Верују ли, ти људи око вас, да је данас могуће чинити добре ствари из љубави и емпатије или је увек иза свега нека лична корист?
Позивају ли на толеранцију и разумевање или на линч и насиље?
Верују ли у добре намере других људи? Верујете ли ви?
Јесу ли једни другима подршка или претња?
Смеју ли да мисле шта желе и да то гласно кажу, а да их због тога нико не кажњава?
Чини ли вас време проведено с тим људима око вас бољим, срећнијим, паметнијим?
Чине ли, ти људи који су с ваше стране тарабе, своје окружење бољим, чистијим, лепшим? Чисте ли иза себе смеће, фигуративно и буквално?
Пробајте да, без сујете и гоњени потребом да баш ви будете у праву, одговорите на ова питања. Ти одговори показаће вам јасно да ли сте на оној страни на којој треба да будете.
На крају, док тарабу не срушимо, док једни другима не опростимо, док не покушамо да пружимо руку, поделе ће нам се увек, као бумеранг враћати. И рушити све што изградимо.
Фотографија: Jelena Daily