Шта се дешава са друштвом у ком се универзитету ОДУЗМЕ слобода

Шта је то уопште аутономија универзитета? Зашто баш они траже некакву аутономију и да буду недодирљиви, питаће можда неко ко не разуме значај академске заједнице. Ко не разуме слободну мисао, ко не схвата да је Универзитет место које треба да негујемо и поштујемо много више него било коју власт. Каква год она била.

Да објаснимо свима који не разумеју.

Идеја да универзитет мора бити заштићен од државног уплитања није модерна измишљотина. Њен темељ поставила је Немачка у 19. веку: реформатор Вилхелм фон Хумболт промовисао је право студената да уче и право професора да предају и истражују без мешања државе. Ове две слободе постале су стуб модерног истраживачког универзитета, који је требало да интегрише науку и наставу у целину — а за то је била неопходна аутономија од владе. Немачки модел потом је преузет широм света као стандард.

Однос између академске слободе, аутономије и демократије је фундаменталан: једва је замисливо да оне могу постојати у друштву које није засновано на демократским принципима, а демократија се обогаћује када високошколске институције делују на тим основама.

Једноставније речено: академска слобода је добар показатељ демократије, а институционална аутономија добар показатељ академске слободе. Када једно почне да се руши, почеће и друго.

Зашто власт напада универзитете — и како то ради

Ауторитарне владе ретко нападају универзитете фронтално и одједном. Образац је готово увек постепен, а методе су разноврсне.

Владе располажу бројним алатима: селективним финансирањем истраживања, контролом запошљавања наставника, променом студијских програма, па све до затварања или спајања установа. Све то делује административно и безазлено — док се не сагледа целина.

Најактуелнији европски пример је Мађарска. Мађарска је некада била сматрана једним од најуспеш­нијих примера транзиције после 1989. године, са свим институционалним елементима либералне уставне демократије: владавином права, поделом власти и загарантованим основним правима. Двадесет година касније, Мађарска се враћа 40 година уназад.

Оно што је посебно поучно код мађарског случаја јесте парадокс који је уследио: пошто је уништила академску слободу, Орбáнова администрација почела је да тврди да су заправо либерали ти који, кроз „Кенсел културе“, прете академској слободи. Нападач је преузео маску жртве, што је заправо дорбо осмишљена и разрађена стратегија.

Турски случај је можда најдокументованији пример тога како власт може да уништи академску слободу без да икада формално укине аутономију универзитета — само је учини бесмисленом. У јануару 2016, више од хиљаду академика потписало је петицију познату као „Академици за мир“, којом су позвали владу на наставак мировног процеса на југоистоку Турске. Дан након објављивања петиције, председник Ердоган описао је потписнике као „такозване интелектуалце“ и „псеудо-академике“ и оптужио их за издају. Уследило је њихово јавно жигосање као „терориста“, а против њих су покренути дисциплински, административни и кривични поступци широм земље. Након неуспелог војног удара 2016, укупно 7.316 академика је отпуштено. Масовне чистке захватиле су скоро све универзитете у Турској.

Шта се дешава са друштвом када универзитет изгуби слободу

Последице нису само академске. Оне су дубоко друштвене и дугорочне.

Прво наступа аутоцензура. Истраживачи престају да се баве темама које би могле да их доведу у сукоб с влашћу. Студенти уче да је ћутање сигурније од питања. Све те разноврсне технике притиска имају ефекат далеко шири од непосредних жртава — њихова сврха је да застраше све академике и натера их да избегавају осетљиве теме, а посебно критику владе. То је класичан пример ефекта застрашивања.

Затим долази одлив мозгова. Када слобода нестане, одлазе и они који је цене. Венецуела је драстичан пример: влада је редефинисала аутономију универзитета у орвеловским терминима — као „подређивање програма обуке и истраживања плановима Националне извршне власти и приоритетним потребама земље.“ Резултат је била хуманитарна криза у којој су многи пензионисани професори патили од сиромаштва, а интелектуални егзодус из земље се убрзао.

Коначно, губи се оно што је можда највредније: друштвена функција универзитета као простора где се моћ може пропитивати. Академска слобода је од „трансцендентне вредности за све нас, а не само за наставнике о којима је реч“ — утврдио је Врховни суд САД још 1967. године. Та трансцендентна вредност лежи у томе што универзитети, кроз продукцију знања, образовање студената и сервис према друштву, играју виталну улогу у функционисању демократије.

Универзитет као „систем раног упозорења“

Ту је још једна димензија која се ретко помиње.

Имеђу академске слободе и демократије постоји директно пропорционалан однос. Када демократија слаби, угрожена је и академска слобода; када академска слобода слаби, убрзава се пропадање демократског друштва.

Управо зато ауторитарне владе нападају образовање. Ауторитарни лидери долазе на власт демократским путем, али потом систематски преузимају контролу над државом и цивилним друштвом — а елите академске институције постају мета јер институције које промовишу либерално-демократске вредности постају сметња по дефиницији.

У том светлу, сваки напад на аутономију универзитета — био он у виду промене закона, смене ректора декретом или уласка полиције без позива — није образовни проблем. То је дијагностички сигнал о стању демократије у целом друштву.

Уместо закључка

Током векова, универзитети су показали изузетну отпорност и прилагодљивост сваком добу — али то важи углавном за демократије. Када слобода истраживања, предавања и учења буде озбиљно ограничена, цео систем трпи.

Аутономија универзитета није привилегија академске елите, него јавно добро. То је једна од оних институционалних брана које демократско друштво гради управо зато што зна да без њих моћ нема граница.

Када те бране почну да попуштају, није питање само шта ће се десити са универзитетима. Питање је шта ће се десити са свима нама.