Човек је гледао децу која су на обали мора зидала кулу од песка. Када су завршили замишљену кулу, за коју су потрошили много времена и стрпљења, дошао је талас и порушио кулу. Човек је очекивао сузе и бес. Деца су села, узели се за руке и почела да се смеју. Мало затим, започели су да граде нову кулу.
Рекао је:“ Све ствари у нашем животу које стварамо дуго времена и с много енергије, створене су у песку. Трајни су само наши односи с људима. Пре или касније доћи ће талас и однети све оно што смо саградили с великим трудом. Када се то догоди, могу да се „смеју“ само они који ће имати с ким да се држе за руке.”