Волим да будем љубазна према људима, и волим када су други љубазни према мени. Љубазност нас не кошта ништа, а много доноси. Доноси пријатније и квалитетније односе са другим људима. Доноси много малих задовољстава и лепих тренутака. Љубазност није само када говоримо једни другима лепе речи и када чинимо једни другима лепе гестове и услуге. Љубазност је и када на леп начин укажемо другој особи да нам нешто смета или не прија. Љубазност није прихватање свега што нам неко каже и чињење свега што неко тражи од нас.
Љубазност је и када на леп начин не прихватимо нечији захтев или молбу.
Колико год је бесплатна и наизглед једноставна, премало је има међу људима, и због тога заслужује много текстова. Да нас подсећају колико је важна, корисна и потребна. Сваког дана уживам у љубазним гестовима других људи, и сваког дана користим сваку прилику да будем љубазна према неком. Врло ретко имам конфликтне и непријатне ситуације са другим људима. Врло ретко, али се ипак дешавају, као што се дешавају свима.
Углавном успевам да их решим на задовољавајући начин, или бар на начин који није превише непријатан. И добро се осећам због тога. Мирна сам и стојим иза својих поступака и речи. Волим што сам таква. Углавном. Сада много мање, раније много чешће сам трпела непријатности због ове своје особине и става. Знате и сами да свакаквих људи има, да се свакако понашају и да свашта себи дозвољавају. Мене је љубазност спречавала да кажем шта мислим и осећам, повлачила сам се да не бих била нељубазна и непријатна и у себи гомилала незадовољство.
Схватила сам то у неком тренутку и схватила да је време да се нешто мења. Пошто не могу да мењам друге људе и њихова понашања, бар не директно, схватила сам да је потребно и за моје добро да мењам неке своје ставове и понашања.Не да одем у другу крајност и постанем дрска и нељубазна, него да дозволим себи да, када проценим да је неопходно и за моје добро, не будем љубазна. Да дозволим себи да будем директна и када видим да неко игра на карту моје финоће и озбиљно нарушава моје личне границе и моје достојанство, реагујем онако како осећам, а не онако како фина, љубазна и добра особа „треба да реагује“.
Одлучила сам да љубазност буде мој избор, а не моја присила. Одлучила сам да будем љубазна кад год могу и према коме год могу, али не по цену мог мира и достојанства.
Та одлука, и њено спровођење у дело ме је довело до тога да будем много опуштенија, из мог живота су отишли људи због чијих поступака сам се често осећала понижено, омаловажено и небитно. Остали су људи поред којих се осећам прихваћено, поштовано и безбедно. Врло ретко срећем људе према којима немам други избор осим да будем нељубазна, и врло ретко сам у ситуацији да наступим нељубазно.
Недавно сам имала прилику да проверим докле сам стигла у свом личном развоју и колико стварно волим себе. Добила сам мејл од особе са којом сам кратко сарађивала, нисам била задовољна, тачније била сам веома незадовољна, али „фина“ каква сам била нисам јој то рекла. Само сам неодређено рекла да немам потребу за њеним услугама и да ћу се јавити ако ми поново затребају.
Њен мејл почиње са „драга Јелена“ и препун је увреда и оптужби на мој рачун. Пар пута сам прочитала тај мејл све не верујући да је стварно све то написала и дала себи за право. Прво сам мислила да не одговорим уопште, јер видим да жена живи у неком свом свету и да је 100% уверена у све то што је написала. Нисам се осећала потпуно задовољно са тим да не одговорим ништа, нисам имала мира, па сам одлучила да ипак одговорим.
Фина, лепо васпитана и љубазна каква јесам, почела сам мејл са „драга….“ и одмах избрисала јер сам осетила колико је то драстично лажно. Преправила сам на „поштована…“ али ни то ми није ишло. Осећала сам као да на неки начин газим себе. Жени сам уредно платила услуге иако нисам била задовољна, ништа јој не дугујем, а она себи даје за право да ме узнемирава и вређа.
Мој врло кратак одоговор сам почела са „не могу да кажем ни драга ни поштована зато што за мене нисте ни једно ни друго.“
Написала сам још неколико реченица о томе како мислим да је врло дрско и безобразно то шта и како ми је написала и да нема права на то. И завршила мејл. Одговорила ми је поново љутито и нападачки, али нисам се даље упуштала у расправу. Не видим сврху. Она мисли то што мисли и то је њен проблем, чим је имала потребу да ми пише. Мој проблем није. Поготово након што сам одговор њој почела на крајње неуобичајен начин.
Ова преписка се одиграла пре десетак дана, а разлог зашто пишем овај текст је то што ме од тада држи осећај задовољства и поноса кад год се сетим ситуације и тога како сам одреаговала. Задовољна сам што сам се заузела за себе и нисам дозволила да ме љубазност спречи да се заузмем за себе и не дозволим неком да ме вређа и напада. То не значи да ћу баш сваком написати или рећи баш све што мислим и што ми се не свиђа. И даље ћу мејлове неким људима почињати са „драга“ или „поштована“ иако то не мислим баш у потпуности. Ред је, и није моје да преваспитавам људе. То само значи да сада више верујем себи да ћу, ако се поново догоди да неко врло озбиљно и грубо повреди моје личне границе, реаговати са љубављу према себи. Заштитићу себе као што бих заштитила и неко дете. Нећу нападати никог, нећу вређати, али нећу ни дозволити да мене неко вређа и напада.
Уместо да се питам зашто неки људи раде то што раде, зашто су груби, дрски, нељубазни, трошим своје време на неке лепше и конструктивније теме. Не знам зашто су такви и зашто се тако понашају, и не занима ме. Знам само да има много добрих и драгих људи са којима волим да проводим време, и знам да када водим рачуна о себи и штитим себе када је то потребно, имам више времена и енергије за њих. Имам више доброг и лепог да дам другима.
Љубазност је дивна све док је наш избор, а не наша присила. Дивна је све док због ње не пропустимо да се заузмемо за себе и не дозволимо неким људима да нас вређају и повређују.