Моје „намереније“ са овим текстовима је да укажем на илузије. Илузије су виђење у тами или у полутами, када светлост исправног виђења баците на илузије – онда добијате јасн(иј)у слику.
У неким случајевима то раскринкавање илузија (у овом случају – у образовању) испада као писање „на страни“ оних који раде у образовању, у неким случајевима као – писање, издајничко писање „против“ њих. ТОТАЛНО ПОГРЕШНО СХВАТАЊЕ! Нити пишем „за“ некога, нити „против“ некога, једноставно: скрећем пажњу на илузије (које имамо у вези са својим радом, са својим схватањем образовања, у вези са тиме како нас други, као што се каже – друштво, доживљавају, у вези са неупућеношћу оних који раде у Министарству – у то како образовање у пракси функционише, итд.); на илузије, које значе погрешно, искривљено доживљавање, виђење, схватање, резоновање, а које, зависно од теме – испада, у доживљавању неких, као „за“ или „против“ некога.
У случају ове теме све испада као одбрана оних који раде у просвети, а не ради се ни о каквој, о било чијој одбрани, ради се о указивању на илузије које друштво има о радном времену и о интензитету ангажовања оних који раде у образовању.
А те илузије, то искривљено схватање нам је познато, вероватно су многи имали прилике да чују, са почетком штрајкачког похода (штрајк као промашај је друга, овде већ апсолвирана тема) – коментаре који одишу незадовољством, неких комшија, познаника, итд, коментаре „типа“: „Шта се ви у просвети буните, погледајте колико вам је радно време! Други раде по осам сати…!“. Одговор: да они не виде како код куће радимо на плановима и припремама, на прегледању тестова и писмених задатака – није прави одговор и не погађа суштину специфичности и интензитета радног ангажовања оних, нас, који радимо у образовању.
Ко је био у ситуацији да ради на различитим радним местима, макар по неколико месеци – могао је јасније да упореди различите типове радног ангажовања, различите психофизичке ефекте, различите захтеве, различите типове и узроке замора. Сваки од послова у овом смислу има своје плусеве и своје минусе. Ја сам, на пример, након завршеног факултета, а да се не бих досађивао чекајући „свој“ посао, радио скоро годину дана најпре у једној фабрици за прераду воћа, потом у хладњачи (у оба случаја на најпростијим физичким пословима); у војсци (пре тога) био сам, након обуке, на пословима евидентичара („ћате“), дакле, чист канцеларијски посао, од седам до три; касније, неколико година сам се интензивније бавио столарским послом, у времену ван тзв. радног времена (у школи), подразумева се – све време у току викенда и распуста… Да не набрајам искуства за сваки од њих, као што рекох – сваки има своје плусеве и минусе. СПОЉАШЊИМ ПОСМАТРАЊЕМ НЕКОГ ПОСЛА, ОНИМ ШТО ПОСТОЈИ КАО НЕКА ОПШТА ПРЕДСТАВА О НЕКОМ ПОСЛУ – МИ НЕ МОЖЕМО ДА СХВАТИМО ТЕ ПЛУСЕВЕ И МИНУСЕ, ДОК САМИ НЕ БУДЕМО У ПОЗИЦИЈИ ДА ТАКАВ ПОСАО ПРОБАМО. А ТО, ТАКОЂЕ, ЗАВИСИ И ОД НЕКИХ ИНДИВИДУАЛНИХ ПРЕДИСПОЗИЦИЈА. Скоро сам разговарао са двоје колега, бивших, тј. људи који су неко време радили у школи (тзв. стручни предмети), па прешли у фабрике, са констатацијом: „за живу главу“ се не би враћали у школе.
Дакле, одговор који обично дајемо при „подсећањима“, од стране других, на наше радно време (пишемо планове и припреме ван школе, итд; мада, наравно, има и тога) – никако није прави одговор. Прави одговор је на дубљем психолошком нивоу: рад у школама, у постојећим школама, са постојећом организацијом наставе – значи изузетан психолошки притисак или изузетно психолошко напрезање. Те је време од „тих неколико часова“, а психолошки „компимовано“ – исто што и неко дуже радно време, а са мање психолошког набоја и исцрпљивања. Споменуо сам тзв. канцеларијски посао. Изузимајући повремене тензије усред неких хитнијих активности – у суштини у њима постоји један (наравно, има и њих различитих) уједначени темпо рада, који, да не кажем да баш сам по себи смирује, али свакако није извор великог психолошког напрезања.
СВАКИ ПОСАО ВЕЗАН ЗА ИНТЕНЗИВНИЈУ ИНТЕРАКЦИЈУ СА МАСОМ (што не мора да значи буквално, довољно је да имате посла са неколицином), КОЈА ЈЕ ПОВЕЗАНА СА ЧЕСТИМ ИЛИ МОГУЋИМ ТЕНЗИЈАМА – ЗНАЧИ ВЕЛИКО ПСИХОЛОШКО НАПРЕЗАЊЕ. Још додатно, у нашем случају, то је везано за чин преношења знања који у постојећој организацији наставе, тачније, у целокупној констелацији Система (образовног) – испада као вршење психолошког притиска на ученике (млада, импулсивна бића треба држати неколико сати у затвореном простору, присиљавати их да буду дисциплиновани, да пажљиво слушају шта им се говори, да меморишу масу информација, итд. – може ли то бити без пресије?!). Такође постоји још један психолошки оптерећујући моменат: репетитивност садржаја који се преносе ученицима, или наставних поступака, при обради наставних јединица, који се понављају из одељења у одељење. Да, постоји и репетитивност у другим професијама, али, ко има искуства зна да су једне врсте психолошке последице репетитивности када, на пример, гајбицу по гајбицу премештате са једног места на друго, а друге психолошке последице има понављање истих прича, уз све оне већ набројане аспекте напрезања у самој наставној ситуацији.
Образовање не мора само по себи да буде везано, нужно, за овакав и оволики психолошки притисак, на страни свих актера, у овом случају говоримо о нама, наставницима. Међутим, у постојећим условима, са свим оним системским аномалијама, које се овде штедро излажу – за сада рад у школи подразумева итекакав психолошки притисак, којим се оних неколико сати – напросто продужују, те се могу рачунати као дуже радно време са мањим психолошки притиском.
Извор: nekinovinastavnici.wordpress.com/