У наставку је прича коју смо преузели са сајта дневних новина Политика, а која је у нашој редакцији изазвала различите реакције. Шта ви кажете, да ли је девојка у овој причи херој и да ли треба да буде узор данашњој омладини? Свакако јој храброст и преданост не можемо оспорити…
Ана Вучковић, која има 22 године и петогодишњу ћерку, дошла је из ноћне смене у фабрици да за џепарац дели флајере у центру Ужица
Била је најбољи млади либеро у одбојци, па малолетна супруга и најмлађа мајка, а сада са само 22 године, поносна на петогодишњу ћерку и складан брак. Ради „за две жене“ и умор не признаје. Та вредница, Ана Вучковић из Севојна, насмејана је током преподнева нудила Ужичанима флајере за овдашњу изложбу старих заната, да заради џепарац, ничим не показујући да је овде, на ужичку главну улицу, дошла из ноћне смене одрађене у фабрици.
– Све се може, само треба бити упоран. И ружно је живети на туђи рачун. Стварно не разумем оне тридесетогодишњаке које родитељи издржавају. Моја животна прича је друкчија, необична за младе овог времена, али много је лепши осећај кад се бориш за нешто важно и велико – прича нам ова млада жена и с поносом показује фотографију своје петогодишње Теодоре.
Још у основној школи, у средини где женска одбојка има традицију, Ана (девојачко Бојовић) исказала се као таленат за одбојку. На једном међународном турниру у Бугарској добила је признање за најбољег „либера“, оног вредног играча који у терену свуда стиже. Већ у 14. години спортски пут одвео ју је у „Динамо“ у Панчево, где је играла за јуниорски тим и наставила школу, али и на завичај увек мислила. Имала је само 16 лета кад је у Београду, у Кнез Михаиловој, срела свог комшију из Севојна Слободана Вучковића, четири године старијег. Планула је младалачка љубав.
– Били смо врло млади, а из те наше љубави родила се Теодора. Слободан и ја смо склопили брак, при чему је, будући да сам била малолетна, тражено писмено одобрење мојих родитеља као и одлазак на разговор код психолога. Заједнички живот отпочели смо у Севојну и док је Теодора расла упоредо сам завршавала средњу техничку школу, и то са одличним успехом. Слободан је због оснивања породице морао да напусти започете студије математике, а и ја сам била уписала па прекинула Учитељски факултет у Ужицу. Сећам се, тражили смо тада дечји додатак, али су нас одбили. Родитељи моји и његови увек су се трудили да нам помогну, а ми смо ипак настојали да се осамосталимо, да им не будемо на терету – казује Ана.
Временом, обоје су се запослили: он као магационер у „Атласу“, она као послужилац за машином у фирми АТМ. Мезимица Теодора иде у вртић. А уз рад на радним местима млади супружници посла имају и код куће, где живе сами: око живине, малина и друго. Помоћ родитеља је и даље ту, али борба траје.
– Радим у три смене на свом радном месту, ових дана сам у ноћној. Целу протеклу ноћ сам радила за машином, па ујутро дошла кући, пресвукла се и пољубила ћерку коју је деда повео у вртић, те одмах затим дошла у Ужице да делим ове флајере и додатно зарадим. А кад се предвече вратим кући чекају ме многи послови. Али, не жалим се. Трудим се, као либеро у одбојци који свуда стиже. Лепо је имати породицу, а снагу да не посустанем даје ми наша Теодора. Јесам се врло млада удала, али не кајем се, живот је то – прича за наш лист Ана Бојовић Вучковић.
Извор: Политика