Недавно сам присуствовао једном часу у средњој школи, где је професор одржао снажну лекцију о привилегијама које су некима од нас у животу дате. Почео је тако што је сваком ђаку дао по један чист папир и рекао им да га згужвају у лопту.
Онда је померио корпу за отпатке на средину зида, испод табле.
Затим је рекао: „Игра је једноставна – сви ви сад представљате популацију једне земље. А свако ко живи у тој земљи, има шансу да постане богат и пробије се у вишу класу.”
„Да бисте то успели, потребно је да те згужване папире убаците у корпу за отпатке, али седећи на свом месту.”
Наравно, ђаци који су седели позади, одмах су се побунили: „Али ова игра није фер, ми који седимо назад имамо мање шансе да успемо од ових који су напред!”
Ипак, сви су покушали да убаце папирић. Као што се могло и очекивати, већина ђака који су седели напред је успела (али не сви), док је међу онима који седе у последњим редовима тек по неко погодио канту.
Игра је била завршена, а учитељ је закључио, рекавши: „Сви сте видели да, што сте близе били корпи, веће су вам биле шансе да убаците папирић. То се зове ПРИВИЛЕГИЈА. А да ли сте приметили да су се на правила игре жалили само они који седе позади?”
„С друге стране, ови који седе напред, нису ништа коментарисали нити су размишљали о привилегији која им је тек тако дата. Све што им је било пред очима је тако мала раздаљина између њих и постављеног циља.”
„Децо, ваш посао је да, као ђаци, увек будете свесни привилегија које имате, самим тим што сте добили могућност да учите и образујете се. Искористите баш ту привилегију коју зовемо образовање, тако што ћете дати све од себе да у животу постигнете велике ствари, али никад не заборављајте на оне који седе у редовима иза вас.”
Извор: BuzzFeed
Напишите одговор