Свети Сава је био најмлађи син великог жупана Стефана Немање, а световно име му је било Растко. Његовим устоличењем за архиепископа 1219. године утемељена је и аутокефална Српска православна црква.
Свети Сава се сматра зачетником српске средњовековне књижевности, па је стога и заштитник просветних установа.
Установљен је као школска слава 2. јануара 1840. године, а у одлуци Попечитељског пресвјештенија представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за патрона свих наших школа и да се од тада мора свечано прослављати.
Издвојио је најважније из српске традиције, оплеменио је и повезао са највећим духовним и цивилизацијским достигнућима свог времена. Веома млад, око 1192. године, отишао је у Свету Гору где се замонашио у руском манастиру Свети Пантелејмон.
У Никеји је 1219. издејствовао аутокефалност (самосталност) српске цркве и српску архиепископију, за чије је средиште одредио манастир Жичу.
Године 1208, у манастиру Студеници над очевим телом, које је пренео са Свете Горе, измирио је своју завађену браћу Вукана и Стефана.
Преминуо је у тадашњој бугарској престоници Трнову 25. јануара 1236. године, на повратку из ходочашћа у Јерусалим. Према записима из тог времена, глас о његовој смрти стигао је у Србију 27. јануара, па се у СПЦ на тај дан служе литургије.
Његове мошти су из Трнова пренете и сахрањене у манастиру Милешеви 6. маја 1237. године.