Снобизам је ИН. Савремени снобови су поборници лифестyле битисања. Они сачињавају топ листе животних вредности којима теже а материјализам је на самом врху, мада није пресудан. Данас је систем вредности, чини ми се наивној, више него икад на проби. Да ли смо ин или смо оут, да ли смо онлине или немамо ни ТВ, да ли смо негујући или спадајући родитељи?
Замка у коју смо углавном сви нехотично упали а која одолева упркос учењима савремених педагога и дечијих психолога, саветима интернет гуруа и онлајн трендова, тиче се нас родитеља а не наше деце. Вишедеценијска ускраћеност у виду ратова, ембарга, транзиције а сигурно и мањкавости националног типа, довела је до широко распростањене појаве снобизма у родитељству. За плишано и попустљиво родитељство сте већ чули и вероватно се нажалост препознали као актери и виновници такве једне не баш успешне васпитне методе. Али замислите сад ову ново-стару теорију: У недостатку различитих начина да се упадљиво искаже и докаже наша лична морална вредност кроз нпр. волонтирање, акције цивилног друштва итд, уместо тога покушавамо да своју врлину прикажемо кроз родитељство. Оно је постало наше ново перје које тако поносно излажемо на нашим Фејсбук профилима, рођенданским слављима и игралиштима. Резултат је култура такмичења, надгледања, осуђивања, уместо саосећања и сарадње. Искрено, то је исрпљујуће и баш ником не доноси добро.
Дете као статусни симбол? Немогуће! Не верујете? Мислите да томе служе само Ајфонови и скијања у Сент Морицу. Међутим…
Дојено, не дојено, рођено природним или ванземаљским путем, храњено сланином, органским и птичијим млеком, лечено хомеопатијом или код мрдрпрофесора најстручњака, иде у приватну школу са само још шесторо деце или куд сви ту и мали Мујо, носи марку или је марка, свира-прича-игра-глуми за све паре, слуша Шостаковича или Пинк Флоyд, летује три пута или само пишки у базен код баке у селу, има љубичасте а не смеђе очи, интересује се само за астрономију или игра фуце по цео дан, и тако у недоглед и бестрага…
Све су то разлози да неког гледамо са висине да се просто гордимо и децу као Царево ново рухо шетамо. А нису то заслужила та наша малобројна деца. Доста је њима њихових мука. Нервозних и неприсутних родитеља што раде цео дан за мале плате, исто таквих васпитачица и учитељица, тренера и професора. Трујемо им детињство нашим страховима, недораслошћу, најлепшим жељама. Никако да се смислимо шта је то најбоље за наше наследнике. Све нам нешто “мало” кад о љубави, игри, подршци причамо. Ма сигурно није само то у питању. Сигурно има неки рецепт “Како да у 124 корака …” што га читамо на свим маминским порталима. Има пуно шарених слика и лајкова, знају они шта причају.
Сад се већ питате “Па како да их (се) промовишемо и бољу позицију у друштву обезбедимо?” Као да је нови цд, “пројекат” на топ листи у питању. Еј! Јесмо ли ми родитељи или маркетинг стручњаци? Зар није сврха доброг васпитања помоћи детету да одрасте у самосталаног, одговорног и саосећајаног човека. Сигурно би вам се срце стегло да доживите да ваше дете неко гледа са висине као да је смрдљив сир због неке снобовске задртости. Па научите га да не ради оно што и само не би хтело на својој кожи да осети. Снобизам је раније подразумевао успињање из ниже у вишу класу. Данас то изгледа као успињање из ниже у за длаку мало вишу нижу класу. Нећемо ваљда децу зарад таквих јефтиних поена промовисати?
Не мисли се овде о крајности. Не тврдим ја да Тарзане и Моглије треба гајити. Мада, колко знам у добре људе су израсли. Али можда мале експерименте им (нам) приредити. Замисли да на недељу дана нема чоколаде или цртаних филмова, замисли да живимо као већина деце у Вијетнаму. Или да један дан идеш у баш старим и можда поцепаним патикама. Да прошеташ буквално у туђим ципелама. Да се не ругаш, већ саосећаш са другом што нема. Знам, много ја замишљам. Мој петогодишњак би први демонстративно оддурио идеју, а притисак не доводи до циља. Зато је на нама да пример дамо. Дете ће се увек пре угледати на оно шта види а не на оно шта чује.
Писала сам ја већ о мамама из паркића, о себи и мојим Ново Београдским шизикама. Тему сад још више ширимо, продубљујемо, ко зна на шта налетимо у овом кругу и које нам се мисли упрегну у здравље. Можда се одрекнемо контролфрикисања и убеђења да смо боље бар у нечему од оне друге. Па на крају крајева која је то група којој желимо да се приклонимо? Зар не навијамо за исти тим, за нашу децу?
Да се не разумемо погрешно. Нисам ја ни за релативизацију и за све може, дајте један лајк. Не. Не бирам лакши пут а и не жудим (више) да идем оним којим се ређе иде. Али кад су деца и још понека баш важна ствар у питању, став треба имати, добро га оформити, на различите тестове ставити. Да, ја сам фанатик за дојење, то је мој снобовски императив. А ви, признајте ако смете, не нужно другима или мени, него себи. Шта је то због чега друге гледате одозго? И то је добар почетак. Верујте ми деца ће убрзо за вашим стопама кренути.