Да могу да бирам, имала бих друго дете први пут. Онако, пре првог. Знам, звучи глупо, али сигурно има мама које климају главом. Имати дете кад га немаш прилично је стресно. Имати дете кад већ имаш једно, ни близу толико.
Отворено признајем, бар мени, првих неколико месеци с дететом било је застрашујуће. Дивно, пуно емоција, физички напорно, али често застрашујуће. Све што се догоди, догађа се први пут, а иако си ти све прочитала у настојању да се припремиш и одрадиш добар посао, стално осећаш притајени стрес. Невероватно си посвећена детаљима. Све знаш. Колико често беба једе и кад отприлике. Колико има мокрих пелена. Колико гласно подригне. Колико је тачно била дуга и тешка на последњем прегледу. Све. Јер то је сад твој посао. Мораш све знати, сад си мама.
И, ако си људско биће, некад ти је поприлично тешко. Некад те страх. Некад си уморна. Некад си усамљена. Некад ти се једноставно, онако људски, не буди опет у три ујутро.
Кад то пролазиш други пут, дани су пуно краћи, а ти си мање фокусирана. Бар ја. Тешко се фокусирати на бебу кад твоје старије дете све то време тражи бригу, љубав и огромне количине пажње. Колико мокрих пелена? Ма доста, сигурно доста јер старији је бар 5-6 пута скакао око пресвлачилице данас. Кад је задњи пут јело? Па, према коментару старијег „зашто је бата опет гладан?’“ рекла бих – недавно.
Кад не дојиш, не преслвачиш или не купаш, онда се играш, читаш приче, куваш или переш ненормалне количине веша. Спремаш у вртић или одлазиш по старијег ако нема никаквих нервоза у вртићу. Ако има онда фућкаш вртић, нећеш рискирати… Шетње више нису бесциљно лутање јер идете до тобогана. Нема одмора. Нема оних тренутака тихог гледања бебе како спава јер углавном нетко други тражи да гледаш њега. Осим ако се случајно деси да заспу у исто време или млађи заспи на дуже раздобље. Те ретке, чаробне тренутке си заправо толико у чуду да ниси сигурна – шта сад. Лећи? Истуширати се у миру? Читати књигу? Гледати неки филм? Мени се обично деси док размишљам што би тачно да чаролија прође.
Па како је онда лакше? Нисам ни ја сигурна. Али пуно је лакше.
Дани су забавнији. Јер будимо реални, бебе су слатке, али разговори с њима су прилично једносмерни. Кад имаш старије дете, имаш с неким да разговараш док се бринеш за мање. (Ко мисли да с трогодишњаком не можеш водити забаван разговор је суманут. Трогодишњаци су забавнији од већине одраслих које знам).
Шта још? Па, имаш мање времена и енергије за бригу. Окупати, почешљати, нахранити и забавити још два људска бића одузима велике количине енергије. Знаш оно кад имаш малу бебу па ноћу некад не можеш заспати јер слушаш сваки звук који произведе, а беба ето гугуће у три ујутро? Кад ти је то друга беба, све су шансе да си толико уморна да се будиш само за храњења и 16 секунди касније спаваш. Гугутао-не гугутао. Бар је мени тако.
Кад је Јаков био мали, навукла сам се на Candy Crush Sagu. Наиме, иако је он супер спавао по ноћи и будио се само за храњења, ја нисам могла заспати након тога. Па сам ноћима висила на телефону и играла игрицу. Сад ми се десило да не могу да заспем након храњења укупно три пута у ова скоро четири месеца. Мислим да не требам ништа више рећи.
Разлика је и у томе што знаш да дојеначко раздобље не траје вечно. Да ће све те непроспаване ноћи мало по мало постати проспаване. Да нећеш морати стално гледати на сат у оним приликама кад негде одеш без бебе (дојење је као продуљена пупчана врпца каже моја пријатељица-и потпуно је у праву). Да ћеш једном, тамо негде у будућности, можда попити и коју чашу вина превише с пријатељима или плесати целу ноћ.
И док је све то супер, најважније – имаш старије дете, ходајући доказ да ти то можеш.
Извор: BitiMama