После двоје деце, стотина непроспаваних ноћи, десетина температура и милиона савета прочитаних на интернету, младим мамама могу да поручим следеће – кад дође тренутак да треба да реагујете или донесете неку важну одлуку која се тиче вашег детета, све што сте лепо научили – заборавићете. Јер, родитељство није испит на факултету и не полаже се тако што издекламујете оно што сте набифлали. Родитељство је љубав, инстинкт, додир, осећај, снага коју нисте знали да имате.
Дакле, ма шта да сте прочитали, сачували да прочитате кад вам затреба, у већини случајева реаговаћете онако како вам каже ваш родитељски осећај и пратићете своје дете.
Ипак, има ствари које не би требало да радите. И вероватно и нећете, ако одлучите да пратите свој мајчински нагон.
Да се правдате што беба спава с вама у кревету
Кад вас следећи пут неко чудно погледа јер вам креветац служи за постељину реците му следеће: беби је место поред маме. То је уцртано у генима. Беба је девет месеци у мамином стомаку, не можете тражити од ње да прихвати да се од маме раздвоји одмах кад пресечете пупчану врпцу. То је сурово.
Замислите ситуацију пре неколико хиљада година. Мајка легне да спава, остави дете на неколико метара од себе и чека да заплаче. Питање је да ли ће пре неке дивље звери имати времена да дође до ње и да је заштити. У афричким племенима бебе су увек уз мајку и знате шта? Нигде на свету није забележен мањи број психичких обољења.
Да се одупирете нагону да узмете дете кад вас тражи
Враћамо се на претходну ставку. Потпуно иста ствар. Кад мајка чује дете да плаче, има незадржив нагон да га узме, привије, утеши. Да му пружи осећај да је сигурно и вољено. Нека ми неко каже шта овде може бити погрешно?
Да између слагања веша и слагања коцкица изабере веш – „Мамааа, ‘ајде да се играмоооо!” „Ево срећо само да мама распреми сто. Ево само да мама сложи веш. Ево само да мама затегне кревет.” А онда се окренете и видите да је већ касно поподне, а ви још нисте сложили те коцкице. Е, то, то себи не смете да дозволите. Нека чека веш, судови, кревет. Стварајте успомене сад кад имате шансу за то. Сутра ће можда бити прекасно.
Да вас буде срамота да кажете странцу да не дира ваше дете
Баке које у пролазу пољубе дететову ручицу су сигурно добронамерне и једноставно им је дете слатко и неодољиво. Али то не значи да ви не можете, уз најшарматнији осмех на свету, да замолите да му не дирају ручице јер их вечито трпа у уста. Ето, и ви избегавате кад сте напољу да га дирате по ручицама.
Да вам буде непријатно да кажете „моје дете то не једе”
Људи подразумевају да деца једу чоколаду. Па чоколада је и направљена за децу, побогу. Ако сте један од родитеља изрода који не жели да малом детету даје слаткише, треба да сте на то поносни, а не да вас је срамота да љубазној тети у продавници, другој мами у паркићу, чак дететовој баки, кажете да ви своје дете не храните слаткишима. Ако покажу забринутост што мучите сирото дете тиме што му не дајете индустријску храну, љубазно се насмешите и реците да ваше дете ионако обожава воће и да је за њега банана слаткиш.
Да вас гризе савест што сте оставили неком децу да их причува
Не због вас, него управо због деце. Деси се некад да по 4-5 дана проведем с њима, без икаквог раздвајања. Понављам, без икаквог раздвајања. Чак ни луксуз туширања без публике. Колико год да су они цео мој свет, ако немам прилику да удахнем ваздух и прошетам без деце, одем на кафу са другарицом, у куповину… постајем нервозна, напета, тешка. А таква им не требам.
Да се стидите да подојите дете у јавности.
Овде могу да кажем само једно – стид треба да осећају они који на дојку гледају као на нешто опсцено. За мајку, то је храна за њено дете. Остали нека се запитају зашто им то смета.
Свим мамама на овом свету дешава се да сумњају у себе, да се питају да ли су довољно добрe својој деци. А све је, заправо, тако једноставно. Волите их, то им увек изнова говорите и показујте и будите им добар узор. И нећете морати да бринете за њихову будућност.
А.Ц.