Колумна: Сунђери и креде
Аутор: Борис Јашовић
Најновији летњи хит који стиже из Министарства просвете представља праву бомбу иако носи неинтересантан, чак би се могло рећи помало и досадан назив – “Оптимализација рационализације”.
Наиме, након “рационализације”, односно смањења запослених у просвети, на ред је дошла и “оптимализација”, то јест гашење појединих основних и средњих школа илити њихово припајање другим школама, те на тај начин стварање чудноватих хибрида који се (осим у
граничним случајевима), противе здравом разуму, но не и плановима Светске банке.
Тако вам је то када процесима васпитања и образовања у неразвијениим полупериферијама руководе светски банкари.
Како истиче посебни саветник министра просвете (а преносе Новости), Министарство ће током лета изаћи пред Владу са планом реорганизације школа. У првој фази ће бити “упарено” 38 средњих школа и формирано 19 нових, док ће у другој фази бити “спојено” 30
основних и средњих школа и формирано 15 мешовитих.
Из приложеног се да приметити како је у питању озбиљан захват, без премца у досадашњој пракси нашега система. Да невоља буде већа, изгледа да се овакви и слични “ел гранде” захвати изводе без консултовања просветне заједнице коју иначе (тешко ми је да ово
признам), одавно већ нико ништа и не пита.
А било би лепо да из Министаратва просвете најпре (ако ништа друго, а оно бар форме ради), приупитају просветне раднике шта они мисле о плану “оптимализације” школа у Србији, па да тек након тога стану пред Владу с конкретним предлозима. Уосталом, пример добре
праксе је да се поводом доношења разноразних грандиозних планова државе и њихових спровођења у дело, организују јавне расправе, округли столови, трибине, дискусије… У складу са Уставом Републике Србије.
Од свега тога, изгледа, неће бити ништа будући да Министарство просвете поменуту “оптимализацију” оправдава ефикаснијим и квалитетнијим образовањем и наравно уштедом – што је устаљена мантра која служи као вечито покриће за све акције којима држава настоји да реформише систем образовања и васпитања (али и друге системе), у складу са пројекцијама Светске банке и ММФ-а.
Уз ово дакако иде и превентивно умиривање просветне заједнице причом да након “упаривања” школа наставници неће остати без фонда часова.
На жалост, такво умиривање, или је боље рећи уљуљкивање просветних радника у комфорну егзистенцију “од данас до сутра”, пролази без икаквог отпора унутар просветне заједнице. Наиме, многима је фонд часова најважније питање у животу, те сасвим довољна мотивација да унапред дигну руке од било каквог протеста против “оптимализације” и других реформаторских планирања. У супротном, многи би се већ до сада увредили садржајем поруке коју им је Министарство просвете одаслало (а Блиц пренео у суботњем броју), да ће: “Сви наставници бити „препаковани“ и да нико неће остати без фонда часова”.
Тако испада да је пун фонд часова једини идеал којем требамо стремити у тренутку када Светска банка настоји, дакако преко државе у којој живимо и министарства под чијим окриљем радимо, да препакује наш школски систем, а и нас заједно с њим? И зар се, молићу
лепо, не пакују искључиво робни артикли широке потрошње? Детерџенти, месни наресци, сапуни, чарапе, полутке, сардине, стиропори, саламе, јогурти, телевизори… И да ли себе заиста видимо као робу? Штавише, да ли пристајемо да нас неко третира робом? И да ли ћемо икада узвикнути: НИКАД РОБОМ?!
Поставља се и питање, да ли ће хибридне творевине “упарених” школа у Србији заиста функционисати на безбедан и ефикасан начин? Нарочито мешовите творевине настале спајањем основних и средњих школа! Идејни творци оваквих васпитно-образовних хибрида из редова Светске банке годинама уназад тврде како мешовита економија није добра (да је малтене немогућа), али зато с пуно елена предлажу експерименте са мешовитим школама!
(Државама су данас, као што знамо, пуна уста безбедности! Штавише, безбедност нам се намеће као некакав идеолошки концепт, посве нова идеологија). Добро, уколико је реч о граничним случајевима истурених одељења или сеоских школа са двоје ђака – „спајање“ је више него неопходно. На првом месту због социјализације деце – али и то само у случајевима тзв. хоризонталног „спајања“ – то јест, „спајања“
искључиво једне основне школе са другом основном школом.
А што се ефикасности наставе у „препакованим“ школама тиче, намећу се следећа питања:
Да ли ће се наставници из две различите школе ефикасније тискати у једној зборници (или ће их ипак, из оптималних разлога, бити две);
Да ли ће један ППС ефикасније деловати унутар две школе?
Да ли ће један рачуновођа или секретар ефикасније радити унутар две школе?
На концу, али и не најмање битно, на који ће се начин решавати кадровска питања у „упареним“ школама? На пример, у којој ће „спојеној“ школи домар или секретар остати без посла?
Или, из којих ће се школа вишкови теткица упућивати на биро рада? (Да ли ће се бацати коцка као у казинима, или ће се пак организовати турнири у извлачењу сламки?)
Не заборавимо да је Светска банка поставила држави Србији услов да уреди школски систем “у којем је сваке године све мање деце, а број запослених и трошкови се не смањују”. Па зар такав императив не наговештава даљу “рационализацију” радних места у сектору образовања и васпитања, те ситуацију у којој ће многи дефинитивно, као колатерална штета “оптимализације”, остати без посла!?
(Дакле, ипак “оптимализација рационализације”).
Да којим случајем живимо у Финској, Данској или Швајцарској, сличне бојазни нам вероватно не би падале на памет. Ипак, живимо (пардон, животаримо) у државном хибриду буразерског капитализма и партитократског непотизма, па с пуно права можемо подозревати да се разне “рационализације” првенствено врше зарад равнотеже у државној управи где су годинама уназад посао добијали многи виши, самостални и посебни саветници, секретари за ово и оно, те секретарице и разни помоћници са месечним примањима дупло већим од плата просветних радника. А што другим речима упућује на закључак како масовно запошљавање државних чиновника (по партијском кључу), на концу мора завршити у кадровском “пеглању” илити “рационалном” смањењу запослених на другој страни.
Стога требамо разумети и Министарство просвете којем у овом тренутку није лако будући да се рве са системским проблемима. У питању су супротстављени процеси који се сударају на грбачи просветних радника а на штету система васпитања и образовања.
Најпре, ту су либерално-тржишни захтеви који долазе из Светске банке и ММФ-а, а које држава Србија некритички прихвата премда ови немају много додирних тачака са процесима васпитања и образовања. Ту је затим и пракса партијског запошљавања унутар система државне управе која такође нема везе са процесима васпитања и образовања – штавише, обесмишљава их.
Због тога би се Министарство просвете морало подухватити озбиљнијих анализа кадровске ситуације у сопственом дворишту будући да нерезонско штанцовање новодипломираних просветних кадрова не решава проблем, дочим га још мање решавају запошљавања партијских кадрова.
Докле год политика не буде протерана из школа, и докле год се не обустави копипејст методологија прихватања готових решења, па макар такве директиве долазиле из епицентра Светске банке, дотле ће разне “рационализације” губити упоришта у “рацију.” Исти је случај и са тазе планом “оптимализације” (гашење или спајање школа), који поприма гротескне обрисе након недавног покушаја продаје Железничке техничке школе у Београду.
Збиља, да ли је неко поставио питање судбине школских зграда након потенцијалног спровођења “оптимализације”? Шта ће рецимо бити са 19 школских зграда из којих ће током прве фазе “оптимализације” бити исељено наставно особље и деца? А о чему Министарство
просвете за сада не говори. Односно, шта ће бити са 15 школских објеката који ће остати празни након друге фазе “оптимализације”?
Да ли ће држава на јавним лицитацијама распродавати испражњене школске зграде тзв. инвеститорима који ће потом у њима развијати бизнис на бази тржних и спа центара, или ће их бизнисмени куповати због атрактивне локације погодне за подизање оптимално
профитабилних хотела или зграда са становима за продају?
Такав сценарио „оптимализације“ не би био етичан и могао би произвести спекулације према којима се гашења, исељења или прерсељења појединих школских колектива из појединих грађевинских објеката, врше зарад реализовања којекаквих бизнис-планова који немају ама баш никаквих веза с процесима васпитања и образовања.
(У систему у којем је без проблема могуће “препаковати” просветног радника као какву паштету, ништа на жалост није немогуће).
Напослетку, није тешко замислити како би се у уређеним државама попут Финске или Данске одвијала “оптимализација” о којој је овде реч.
Испражњене зграде школа биле би адаптиране у стамбене просторе за наставнике који нису решили стамбено питање, или за младе брачне парове и талентоване научнике. Или би биле “препаковане” у вртиће и домове за старе… Школе се свакако не би гасиле!
Mинистарство просвете би и то требало да има у виду?