Опреме се две три породице, натрпају све у стојадина, и полако кроз гудуре и клисуре, све до мора. Босна, Хрватска, Србија, Словенија, не знаш где је лепша природа… Па се стане да се руча… Па да шофер одмори, деца да се изђипају. Па се одбројавало колико још док се не појави онај мали плави троугао иза групе брда и планина… Па мама нестрпљивој деци кобајаги обећа награду ко први угледа мали плави троугао… Па цичи онај који га први угледа.. Па он постаје све већи и већи, сви знојави, ушмурани, мусави од повраћања, али срећни. Климу нико није имао. Нико телефоне, нико таблете ни лаптопове. Носио се транзистор. Слушала се предивна музика певача из целе Југославије.
Отац/шофер се поштовао, мајка слушала.
А на мору, ишло се код рођака, у одмаралишта или на камповање. Боже, радости. Маме спремају ручак на плинској боци, тате намештају „куће“ а деца јурцају около нестрпљиво чекајући кад ће сви заједно да се преселе на плажу. И да, јео се парадајз и лубеница на плажи, али тако смо сви живели и са истом радошћу летовали. И било нам је лепо. Пара је остајало да имаш да живиш и кад се вратиш с мора. А успомене су се брижљиво чувале на полароид фотографијама или оним израђеним са “филма” од 24 или 36 снимака. Срећна времена…
Аутор: Писање уз ветар