Dobar dan. Ja sam mama koja bulji u telefon u parkiću dok joj se deca igraju. Ne uvek i ne non-stop, ali eto, dešava se da sednem na klupu i odgovorim na neku porukicu ili mejl koji čeka od juče. Nekad pogledam Fejzbuk. Sve to dok se moja deca od dve i četiri godine igraju bez mene za petama im.
Kakva (ne)majka.
Samo, sledeći put kad me vidite kako sedim i ćaskam s drugom mamom ili gledam u telefon, pomislite na ovih nekoliko stvari.
Ja sam, takođe, mama koja je uz svoju decu po ceo dan. I mama koja se trudi da svakog dana jedu kuvano i sveže povrće, da imaju dve voćne užine i jedu malo ili nimalo industrijske hrane.
Ja sam, takođe, mama koja se iz žene koja odlazi na posao pretvorila u domaćicu preko dana i ženu koja na mejlove odgovara posle ponoći, jer tad je sve ostale poslove završila.
Ja sam, takođe, mama koja svakog dana u parkiću provede između tri i četiri sata, jer znam koliko je za decu važno da budu napolju.
Ja sam, takođe, mama koja nikad, NIJEDNOM nije dozvolila da prođe dan (ni odlazak na spavanje) bez pročitane priče ili slikovnice. Često i uz tatinu pomoć.
Ja sam, takođe, mama koja je poslednji put prespavala noć pre više od četiri godine.
Ali, ja sam i mama koja je mnogo puta izgubila strpljenje, podviknula i kad dete svojim ponašanjem možda samo traži moju pažnju. I mama koja je uzela daljinski i pustila jednu epizodu Radoznalog Džordža onda kada bi stvari postale nepodnošljive. Ili kada bih jednostavno poželela da popijem kafu na miru. I da, ja sam mama koja u parkiću ponekad sedne i izvadi telefon dok deca trčkaraju, prateći ih krajičkom oka.
I znate šta? Bez lažne skromnosti, moja su deca neretko najspretnija u parkiću među svojim vršnjacima!
Samostalno ljuljanje? Savladali sa 22 meseca oboje. Vožnja trotineta? Sa sve podizanjem noge u vazduh sa manje od dve godine. Penjanje na vrh penjalice? Sa dve godine bez problema, uz mali zastoj rada maminog srca (što sam se trudila da prikrijem jer ne želim da ih moj strah sputava u bilo čemu). Sve to jer im nisam bila za petama uz rečenicu od koje me već glava boli: „Ti si za to još mali”.
Nije tačno da ih ne vidim onda kad nisam na pola metra od njih, samo želim da oni u to veruju.
Jer, lepo je rekao Ršum:
„Dete možeš da posmatraš,
al’ mu nemoj na put stati.
Što ga pre čovekom smatraš,
pre će čovek i postati!”
Autor: Mama iz parkića