Zanimljivo je raditi u prosveti. Uvek imaš samo tablu i kredu, ali, zato svako malo moraš da naučiš nove izraze koji daju ozbiljnost tvom držanju krede.
U početku beše reč. Dodaše joj tablu i kredu, pa tako nastade obrazovanje.
Onda je obrazovanje postalo edukacija.Silni roditelji nisu želeli da im dete bude edukovano. Želeli su samo vaspitano i obrazovano dete, ali, dobiše – kurikulum! A mi se rado uhvatismo za taj …kurikulum, pa krenusmo po seminarima, satima i danima, vikendima, letima i zimama…kad, dođe opet neki novi ministar(ka) pa zajedno s Darvinom ostadosmo i bez kurikuluma! Darvin nam se vratio, ali bodovi koje osvojismo preko kurikuluma odoše unepovrat.
Ee, ali se onda došlo do zaključka da smo tradicionalno dosadni uz tablu i kredu, pa nas nagovoriše da iste koristimo aktivno radioničarski. Dotle nam ovi tradicionalno obrazovani odoše kao stručnjaci u beli svet, niko im nije zamerio ni tradicionalno vaspitanje i obrazovanje, ni to što nisu kurikularno edukovani.
A mi ostadosmo u aktivnim radioničarskim metodama. Što reče jedan roditelj:,,Radionicu imam i ja kod kuće, samo je mi zovemo garaža, a popravljamo automobile u njoj!“ Za to vreme ja pokušavala da popravim njegovog sina u svojim radionicama, ali, teško je kad ne smem da ga vaspitavam, a moram da ga edukujem. Aktivno.
Ne mere bez francuskog ključa u radionici, gospodo!
Odjednom, ispostavi se da su mi nestali bodovi iz te aktivne nastave, opet treba da sam neaktivna da bih navatala bodove.
Nemam ni biografiju više. Sad imam portfolio. Što ja, što đaci.Sad se svi trudimo da nakitimo taj portfolio, čije je izvorno značenje – koferče! Moj pradeda s jednim koferčetom otišao u Ameriku, vratio se kao bogat čovek, a ja? Što mi veći portfolio, to mi manja plata…
Sad uvedoše obavezne seminare. Neki su akreditovani, neki neakreditovani. Naravno, kao i celog života, uvek je bolje tamo gde nisi obavezan da budeš, pa mi je lepše na neakreditovanim seminarima. Međutim, pritisnuti između table, krede i bodova, IOP-a i LPPR – a, kolege žele da idu na akreditovane seminare.
Doduše, još nam nije jasno šta to tačno znači, jer će se opet desiti da akreditovani izgube akreditaciju, a neakreditovani postanu akreditovani… ali, ko ima vremena da misli o tome? Nakupila sam mnogo raznih bodova, jedino još nisam naučila da ih deci namažem na lebac, tako da mojoj porodici ne znače ništa.
A kad smo već kod akreditacije, zna li neko čemu to služi (pa još i ne radi)?
Kao deo tima za Strategiju obrazovanja na jednom skupu sam s ponosom izjavila da sam vrtić pre 42 godine završila po Montesori metodu. To je istina, u vrtiću bile zaposlene tri mlade vaspitačice (od kojih je jedna bila moja rođena mati)i radile po metodu tad čuvene Marije Montesori. Elem, kad to izjavih, silan akreditovani svet na tom skupu sa zgražavanjem mi reče:,,Ali, nema podataka da je pre 40 godina taj metod bio akreditovan u Srbiji!“
Kuku! Šta ću sad? Hoće li mi se priznati što po neakreditovanom programu završih vrtić? Hoće li tim vaspitačicama oduzeti licencu, iako su sve tri već 20 godina u penziji? Tri dana nisam smela majci na oči da izađem! Kako da joj saopštim da je uzalud vaspitavala generacije, i da je inkognito radila neakreditovano? Vaspitačici sam se izinila i rekla da moram zaboraviti sve čemu me je u vrtiću naučila, jer nije imala akreditcaciju za to. Iskupila sam se kafom i ratlukom, to sam mogla da priuštim.
U problemu sam, jer u portfoliu moram prećutati taj Montesori metod, a za drugi ne znam. Ako navatam bodove na seminarima koji se popularno zovu ,,Kompetencije za… (dopisati po želji)“ a svode se na presipanje šupljeg u prazno i vraćanje praznog u šuplje, možda mogu da prikrijem mrlju iz vrtića?
I sad, tako oseminareni, bolje držimo kredu, bolje škripimo po tablama iz tradicionalnog vremena, krišom radimo ono što smo nekad mogli komotno – vaspitavamo i obrazujemo decu, dok se pravimo da ih edukujemo.
No, akreditacije su već ostavile traga i na đacima. Većina srednjoškolaca ide samo na časove gde profesor upisuje odsutne, a na one ,,neakreditovane“ većina ne ode.
Uspela nam edukaccija
Sjajan tekst…evo sateruju ko u obor prosvetare na online obuke. Koja je online bas na srpski nacin- ima on, nema line. Malo sam zvirnula, pa se prekrstila. I svi jednako imaju ici na kurs. I racunarski pismeni i analfabeti. Uciti primenu standarda na nepostojece planove i programe i pripremati maturu koja se ne nazire ni u pocetnom obliku. Obuke, obuke za koje uzese silne novce moraju naci svoju publiku po svaku cenu, jer valja opravdati utrosena sredstva za projekte i prikazati i primeniti rezultate. Makar bili i neprimenljivi i neodrzivi.
Da se mi ne lazemo, poslednji nalazi iz 2015 isti kao i svih prethodnih godina
“no appreciable improvements in student achievement in reading, mathematics or science in the countries that had invested heavily in ICT [information and communication technology] for education. And perhaps the most disappointing finding of the report is that technology is of little help in bridging the skills divide between advantaged and disadvantaged students.”
The report is new, but the finding is not.
O čemu ti pričaš. Ako hoću da odštampan zadatke za pismeni sama moram da kupim ris papira. Kažu nije skupo 2,5€. Što ne kupe kad nije skupo(20 godina sam im štampala, a ovih 4 do penzije ću da im diktiram, neću ni 10 centi da dam). Još gore toalet papir nosim u tašni jer ga u školu nemamo. Samo čekam kad će nam reći da sami kupujemo kredu. Možda je najbolje da ništa ne radim i onako sam pred penzijom pa me ne mogu odpustiti.
„Što smo više edukovani, sve smo manje obrazovani“, izgovorih neki dan na nacionalnoj televiziji. Ili što bi narod rekao – što je brzo to je i kuso.A da kusamo, kusamo…pozdrav radosni prosvetarski