„Аман, пусти то дете на миру, каква бре драмска секција први дан распуста!”

Ретко пишем о догађајима који немају везе са мном. Један од разлога је и тај што не постоји неутрална и објективна позиција, и што често није онако како изгледа, да би се о томе нешто егзактно закључивало. Ако је наш утисак после сведочења догађају осуђујући, онда нисмо неутрални.

Међутим, ево данас правим изузетак.

Седим на тераси и пијем кафу. Ћерка је у школи. Данас праве журку. Последњи дан ове школске године. Почиње распуст! Не зна се ко се више радује, она или ја. У даљини се чује дечја граја са школског дворишта. Иначе, улицом влада нека чудна летња тишина. Одједном чује се дечја вриска. По неком инстинкту увек мислим да је то моје дете и унапред се за сваки случај испрепадам. Онда се сетим да има десет година и да дуго овако не реагује…

Девојчица од рецимо седам или осам година, иде са старијом сестром и мамом и дословно урла: „Неееећу, неееећу, неееећу, испиши ме одмах! Одмах јооој јавииии! Неееееећу!”

Правим се мртва. Јер, нешто се размишљам, ако ме виде да их гледам, можда мала добије и васпитне пљуске што се ружно понаша пред непознатом комшиницом све уз опаску „Смири се јел видиш да те гледају!?”

Не гледам, али је немогуће не чути.

Њена мама на сваку њену „Нећууу”, виче „Смирииии сеее”

Девојчица урла „Нееееећу, одмах да си јавила, испишиии мееее, неееећу, неееећу…”

„Смири сеее!”

Размишљам о томе како је данас лако рећи нећу. Размишљам о попустљивим родитељима, размаженој деци, немању граница и уопште данашњем, у сваком погледу либералнијем времену. Међутим мисли ми прекида девојчицино, кроз сузе и урлање објашњење шта то неће, и то ми као ролокостер промени смер мисли.

„Нећуууу да се смирим… неееећу… ишла сам на допунску, неееећу да идем на драмску секцију, одмах ме испиши, НЕЕЕЕЋУУУУ!”

Мајка револтирана наступом беса, одлучности или чега год, пљусне је по образу са реченицом „Неее мораш!”

Девојчица, као да не верује да је победила и даље наставља да урла „неееећу” кроз улицу.

Мој пас, који седи поред мене, у којег сам фиксирала поглед да не бих била сведок сцене на улици, с пажњом прати дешавања. Помера главу лево десно, мрда ушима, промешкољи се, мало зарежи, прати погледом, њухом и слухом шта се дешава. А да уме да говори, кунем вам се, рекао би „Аман, пусти то дете на миру, каква бре драмска секција први дан распуста!!!”

Сетила сам се неких психолошких радионица на којима смо учили да поставимо границе и кажемо НЕЋУ. Сећам се одраслих људи који се презнојавају као деца на тим сеансама. Да се разумемо, сви они су ту јер је њихов живот дошао у фазу када пристају на све и када им треба помоћ. Дошло ми је да се сјурим на улицу и кажем овој мајци колико је њено дете генијално. Онда сам помислила како је то глупо и узалудно. Родитељи апсолутно чине најбоље од себе за своју децу. Често то чињење произилази из њихових личних уверења, страхова, љубави…

И како да одвојимо разна „Нећу” у васпитању. Нећу да спавам, урадим домаћи, нећу да оперем зубе, уђем у кућу и нећу да идем на драмску секцију, балет, гимнастику, фолклор, нећу да се дружим више са неким, итд… И то све неће последњи дан школске године, након што су је два полугодишта другог разреда невиђено смарали и умарали са обавезама које смо ми, ово сам спремна да потпишем, имали тек од петог основне…

Размишљам о „Нећу” свог детета, и колико пута га нисам уважила. Много пута! Да будемо искрени! И то сваки пут из страха за њену будућност. Као да је њена будућност потпуно у мојим рукама до најситнијег детаља. Не осуђујем ову мајку, као ни њену театралну породицу. Никако! Волела бих и да моја ћерка научи да овако борбено каже „НЕЋУ”….То би била промена и новина којој бих се радовала, и сигурност да ће све у будућности бити у реду.

Колико је само несреће у нашим животима произашло из забране да кажемо „нећу”?

Аутор, Јелена Обреновић Дамњановић, академски сликар и власник Студија Оз